НЗЗ: Турска систематски изграђује војну способност

Друга највећа армија НАТО пакта је последњих месеци имала више пута прилику да покаже и докаже своју интервенциону способност. Турске оружане снаге су и директно и уз помоћ својих плаћеника 2020 биле активне у Сирији, Северном Ираку, Либији, Карабаху – уз редовну конфронтацију са борцима комунистичке Радничке Партије Курдистана (ПКК) на сопственој територији.

По окончању Хладног Рата је за армију Турске важила максима о два и по рата, по којој она мора бити способна да паралелно брани земљу на западу и истоку као и у самој држави против ПКК. 2020 године су армије Анкаре била ангажоване чак на четири и по фронта – не рачунајући дешавања на источном Медитарану.

Централна улога ратне морнарице

Турска има геостратешку претензију да буде независни центар моћи у све више мултиполарном свету. У војном смислу фокусирана је на системску изградњу способности деловања и ван непосредног комшилука – попут интервенције у Либији.

Ратна морнарица у овој безбедносно-политичкој новооријентацији игра централну улогу. Турска флота је дуго била концентрисана на одбрану сопствених територијалних вода. Али већ годинама се оспособљава за вршење мисија на морима и обалама далеко од турских.

Као одлучујућа прекретница се види градња вишенаменског брода које служи и као носач хеликоптера и као амфибијски јуришни брод: ТЦГ “Анадолу” је индентичан амфибијском носачу авиона “Јуан Царлос И”, главном броду краљевске ратне морнарице Шпаније, и требао би бити поринут у море током 2021 године. “Андалу” ће бити први турски носач: планиран је за 20 авиона или 25 хеликоптера и омогућио би Турској да спроводи операције на морима широм света.

Друга највећа армија НАТО

Турска је одувек имала јаке континенталне војне снаге, али од сада жели да има и јаку ратну морнарицу. Наредних година, сем носача авиона и хеликоптера, ће добити и 6 специјалних подморница, независних од спољног дотока ваздуха – тј. далекодометних и скоро бешумних, као и 4 нове фрегате а већ су поринуте 4 корвете из домаће производње.

Турска ратна морнарица тренутно располаже са 16 фрегата, 10 корвета, 12 подморница и гомилом борбених чамаца – чиме је највећа и најмодернија ратна флота у источном Медитерану. Но, ова надмоћ је релативизована чињеницом да Турска излази на три мора и да стога никад не може све снаге да концентрише на једну тачку, али је и поред тога у стању да у сваком моменту демонстрира снагу своје ратне морнарице. То је и урадила пре скоро две године, кад је на маневрима “Мави Ватан” (Плава Отаџбина), највећим поморским маневрима турске историје, на море испловило више од сто ратних пловила.

Анкара стреми независности у политици наоружања

Као средство за остварење циља стратешке независности служи и активна подршка домаћој војној индустрији. Један од највећих успеха је, у том смислу, развој домаћих дронова који су у најновијим операцијама турске армије имали огромну, ако не и одлучујућу улогу. Али и у другим сегментима војне индустрије турска покушава да постане независнијом од иностранства, што се види нпр. у програму МИЛГЕМ, који дефинише градњу сопствених ратних бродова.

Самостална политика моћи Турске води у конфликте са традиционалним партнерима на Западу, што има консеквенце у политици наоружања. После контроверзи око куповине руског противавионског система С-400 је УСА искључила Турску из програма америчког стелт-авиона Ф-35. Чиме је пала и употребна  вредност турског носача “Анадолу”. Било је планирано да управо ови авиони буду стационирани на њему, што је сада искључено. Остали авиони турског ратног ваздухопловства нису у стању да слете и узлете са “Анадолу”, па ће он за почетак бити кориштен само као носач хеликоптера.

Управо ова одлука УСА је Анкару учврстила у мишљењу да јој је потребна сопствена, јака и независна војна индустрија. Но до такве аутархије је пут још веома дуг. Турска до овог момента нема идеју како и којим авионима да замени недостајуће америчке Ф-35. А ако, као и код С-400, буде одлучила да купи руске, само ће зависност од америчке претворити у зависност од руске војне индустрије и производа. А и задобити нове проблеме, попут интегрисања таквог оружја у већ постојеће оружане системе.

Спољнополитичка изолација слаби позицију

Критичари политике председник Ердогана сматрају да Турска, упркос јачању армије и флоте, и даље остаје упућена на снажне партнере, пре свеге у оквиру НАТО, чији је члан од 1952. Но, због турских самосталних операција у Сирији и Либану, а пре свега у источном Медитерану, су односи Анкаре са партнерима из НАТО веома тешко оптерећени.

Да ли ће Турска моћи да без партнерства и савеза на дуге стазе реализује своју амбициозну политику моћи – отворено је питање. Са друге стране је неупитно да се Анкара налази у све већој спољнополитичкој изолацији. Ако стварно дође до оружаног сукоба у источном Медитерану, Турска ће бити препуштена самој себи јер ће Грчка и Кипар моћи да рачунају на безрезервну подршку Француске, Израела, Египта и Уједињених Арапских Емирата.

Аутор: Volker Pabst

Превод: Мирко Вулетић

Прочитајте ЈОШ:

Стравичне бројке: У свијету умрло преко 1,8 милиона људи, више од 83 милиона заражених

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: