О афоризму

Пише: Батрић Бабовић

Афоризам је најскупља књижевна форма. Не може га писати свако. Разлога је безброј. Он је метафизичан, космополитски, ерудитски, духовити, хумористично-сатирични сажетак неког питања у контексту живота и његовог крајњег циља и смисла. Афоризам је језгровити, незакључиви и недокучиви перформанс на узаврели јавни простор и прокључало медијско и лично комуникационо неваспитање. Он најтананије описује стања у друштву, системске аномалије, друштвене токове, политичке шупљине, празноглаве лидере и пуноглаве процесоре људског пропадања. У исто вријеме бави се прошлошћу и садашњошћу, уз несметано гледање ка будућности. Он сам по себи није ни препрека, нити циљ. Може имати епидемијски или закулисни карактер преносивости на масе које са њим ступају у контакт. Индиректно преко људских умова који се напајају његовим садржајем, производи милијарде интерпретација на бази једне чињенице. То му даје снагу јачу од свих новела, драма, комедија, трагедија, есеја, приповједака и романа. Афоризам никад није описивао људске трагедије, ратове и злочине.

Нема афоризама о томе како је могуће да сви Арапи говоре истим језиком, Швајцарци имају три званична језика, док српски језик има највише деривата који су настали послије распада СФРЈ. У исто вријеме, језици настали из српског језика носе имена нација од којих су млађи нешто мање од сто година. Са српског језика на њих треба да буде преведено и пренешено све што је базални језик апсорбовао вјековима у своју лингвистичку супстанцу. Није примијећено да се било ко до сада бавио садржајима ових непорецивих чињеница и необоривих констатација. Такође, нема афоризама о древном Риму, Атини, Византији и Јерусалиму. Има их само у Београду и о Београду са Душком Радовићем и безбројним афористичарима са свих поднебља које је Београд приземљио и капитализовао. Деценијама касније пљуште синтагме које су мамиле осмјехе планетаријума генијалног Душана Радовића. Хумор Београда био је дух Њујорка, Токија, Лондона, Париза, Рима, Берлина, Кијева, Варшаве, Беча, Будимпеште, Атине, Прага, Москве, Вашингтона… Мали опсерваторијум са врха Београђанке за дух и звук са погледом у Небеса, претворио је Београд у најјезгровитије реченично књижевно дјело зашећерено српским космополитским хумором. Афоризам је данас ту у нама, код нас и међу нама само не промаља главу. Тражи удобне ципеле да прегази каљугу дневних ефемерности уролану у душевне неравнотеже и најниже људске страсти. Надање овог народа жели блиски сусрет са афоризмима и афористичарима! Имају ово поднебље и пребогати језик довољно збиље за шале и океане скривених Душана Радовића и њему сличних духова. Стрпљење је мајсторско решето!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: