О. Бобан Јокић: Неприхватање и оспоравање да се вјеронаука уведе у школе је неспремност поштовања људских права

„Црква не жели ништа више него што цркви припада у савременим развијеним европским државама и по питању вјеронауке али и осталих односа у јавним установама и уопште у јавној сфери. Јер неприхватање да се вјеронаука уведе у школе (Црна Гора) или се оспорава њено постојање у образовном систему (Србија) по стандардима западног права и праксе, заправо је неспремност да се поштују људска права. Шта нам на крају остаје него да очекујемо да ће се цивилизовати однос државе и цркве и да ће нестати можемо слободно рећи недобронамјерне и већ отрцане оптужбе милирарног атеизма да се црква мијеша у јавне државне послове“, пише у свом тексту за портал ИН4С Протојереј ставрофор Слободан Бобан Јокић.

Текст преносимо интегрално: 

Појам катихизис (вјеронаука) у преводу значи предавањем научити, поучити. Овај појам се у Хришћанству користи и у значењу поучавања и увођења вјерних у основне тајне и садржај хришћанске вјере. Предмет вјеронауке је, дакле, објављивање и излагање истине о Богу, човјеку и свијету, о односу Бога према човјеку и свијету као и о односу човјека према Богу, човјеку и свијету. Вјеронаука покушава да људи слободно и без икакве присиле систематски упознају вјеру у њеној доктринарној, литургијској, историјској, социјалној и мисионарској димензији, при чему се хришћанско виђење живота и постојања свијета излаже у веома отвореном, толерантном дијалогу са осталим наукама и теоријама о свијету, којим се настоји показати да хришћанско виђење обухвата сва позитивна искуства људи, без обзира на њихову националну припадност и вјерско образовање.

Како ствари стоје у савременим, грађанским, секуларним државама Европске Уније у коју претендујемо да уђемо и чије стандарде би требало да усвајамо?

Овдје не говоримо о ваннаставним активностима већ о јавним државним школама у ЕУ. Да видимо какав је њихов „здраворазумски морални кодекс“, на који начин они у школама „манипулишу дјецом“, какав је њихов „модерни концепт дјетињства“, и да ли у оквирима њиховог секуларног образовног система има или нема мјеста као демократским друштвима за вјерску наставу? Поменућемо и поједине државе окружења које нијесу дио ЕУ.

Дакле, углавном у доминантним европским земљама, вјеронаука чини кључни елеменат за општеобразовни идентитет. У бројним јавним дискусијама и постојећим различитим концепцијама вјерског образовања, вјеронаука као наставни предмет у јавним школама у већини европских земаља ипак није доведена у питање.

Вјеронаука или њој алтернативни предмет постоји готово у свим државним школама у Европи, изузев Француске, Албаније и Црне Горе. У Француској је тај проблем умногоме саниран оснивањем великог броја конфесионалних јавних школа. Велики број ученика посјећује вјерску наставу у конфесионалним школама, тако да ни Француска у том погледу не заостаје у поређењу са другим чланицама Европске уније. Поред наведеног у Француској вјеронаука је, под одређеним условима дозвољена у школским просторијама, али ван наставе, а током наставе она се може изводити у покрајинама Алзасу и Лорени.

Поједине државе (Белгија, Луксембург, Португалија и Шпанија) поред религијског образовања као алтернативу нуде етику, философију, историју Библије, историју религије и сл, што значи да ученици могу да бирају једно или друго. Но, у неким чланицама Европске заједнице (Аустрија, Грчка, Италија, Немачка и Финска) веронаука је конфесионално одређена, што, опет, традиционално признатим верским заједницама омогућује да – у већој или мањој мјери – саме организују вјерску наставу. У Енглеској, Велсу и Шкотској у школама се нуди својеврсна настава о религији.

Конфесионални тип наставе преовладава у Белгији, Шпанији, Италији, Ирској, Португалији, Пољској, Мађарској, Аустрији, Грчкој, Бугарској, Румунији, Немачкој, Чешкој, Словачкој, Финској, (делимично у) Швајцарској, Србији, Босни и Херцеговини. Неконфесионални тип наставе је заступљен у Данској, Исланду, Шведској, Норвешкој, Енглеској, Шкотској, (делимично у) Швајцарској. Сви ови модели су настали у различитим историјским околностима. Сваки за себе везује свој специфичан развој у контексту различитих историјских, политичких, религијских, социјалних, образовних и  државно-правних фактора друштва.

Црква не жели ништа више него што цркви припада у савременим развијеним европским државама и по питању вјеронауке али и осталих односа у јавним установама и уопште у јавној сфери. Јер неприхватање да се вјеронаука уведе у школе (Црна Гора) или се оспорава њено постојање у образовном систему (Србија) по стандардима западног права и праксе, заправо је неспремност да се поштују људска права. Шта нам на крају остаје него да очекујемо да ће се цивилизовати однос државе и цркве и да ће нестати можемо слободно рећи недобронамјерне и већ отрцане оптужбе милирарног атеизма да се црква мијеша у јавне државне послове.

Можемо закључити да је данас чињеница да религија, из различитих историјских разлога, има различиту улогу у друштву на западу и да је на Западу присутно плуралистичко друштво чији грађани су заштићени
законима који афирмишу њихова права и слободе вјере. Запад је секуларан у смислу да се западним друштвима више не управља уз помоћ једне заједничке религијске припадности која обликује културне и законске структуре, те у том смислу се покушава обезбиједити религијски плурализам, гдје све вјере имају глас у јавном политичком простору. Али, поновимо, веома је важно запамтити да ако под „секуларним“ подразумевамо агресивни покушај да се религија приватизује и ућутка у јавној политичкој сфери, или чак елиминише, онда то није оно што се догађа на Западу. На Западу данас нико више не верује да ће религија просто отићи или бити елиминисана као што данас у то неки покушавају да ураде позивајући се на западни секуларизам. Оно што би овдје додали да осим Француске па и код нас секуларност није уставна категорија. Одвојеност цркве и државе тако није исто што и секуларност. Тако да можемо слободно рећи да је кооперација данас кључни појам у односима између цркве и државе у државама Европске уније, а после пада комунизма и у цијелој Европи.

Да завршимо са ријечима проф. др Герхарда Роберса, судије Уставног суда СР Немачке, у којем посебно истиче да друштвено-политички ангажман цркава и вјерских заједница у развијеним демократијама је пожељан односно очекиван (нпр. принцип „јавне дужности“; у Њемачкој) и ни на који начин не повређује принцип секуларности државе. Уставом загарантована слобода цркви и вјерских заједница постоји само онда када ове заједнице имају пуну слободу дјеловања у секуларном свијету. Он јасно наглашава да из перспективе европског права секуларна држава јесте држава која поштује и гарантује аутономију верских заједница, ствара услове за њихово несметано дјеловање и очекује њихов допринос демократском развоју друштва.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: