О. Дарко Р. Ђого: Сачуваћемо обичаје ако сачувамо оно што их је створило

Хришћанство је сазнање да никад нисмо довољно напредовали у подвигу и молитви. Ону радост коју осјећамо у цркви носимо са собом кућама, али она треба да нас формира као хришћане, да нам потраје и да преобрази и наше међусобне односе.

Рекао је то у васкршњем интервјуу за „Глас Српске“ Протојереј Ставрофор Дарко Ристов Ђого, професор на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи.

Он је, између осталог, поручио и да имовина у Сарајеву никада неће бити враћена Српској православној цркви јер за то не постоји ама баш никаква воља од стране политичара у том граду.

Истакао је и да ћемо обичаје сачувати ако сачувамо оно што је створило обичаје – православну вјеру, косовски завјет, схватање да је наш живот непрекидна жртва, распињање на крст, али и васкрсење.

За Васкрс се каже да је највећи хришћански празник, а овај празник је величанствен и посебан, јер је њиме смрт поражена, а живот је побиједио. Које поруке носи Васкрс у ова по много чему ровита времена?

Васкрс увијек има исто значење: иако је у свијету гријех, смрт и неправда присутна и често нарочито силна, они никада не могу да побиједе врлину, живот и правду јер свако зло јесте кварење добра, а како је Бог – доброта, Он је моћнији од сваке зле појаве и цјелокупног зла у свијету. Тачно је да живимо у времена посебних искушења – око нас су геополитичке бриге, до јуче се свијет налазио на прагу нуклеарног рата и тек смо се можда мало одмакли од такве ситуације. Међутим, то не значи да су ствари значајно боље: та велика помјерања тектонских плоча осјећају се у цјелокупној српској отаџбини, у Србији, Српској, Црној Гори… И заиста, почесто заборављамо да је у свим временима најважније да нам тај хоризонт преплављен бригама као облацима не заклони поглед на Христа као једино сунце истине. Дакле, времена јесу изазовна, али то би требало више да нас упути у оно надвременско.

Како православни вјерници ове године дочекују Васкрс, с више или мање наде у неки просперитетнији живот него ранијих година?

Питање јесте шта је „просперитетнији живот“. Ако мислимо на напредак у материјалној култури, онда је то врло сложено питање у које не улазе само наше неиспуњене жеље за бољим аутомобилима, одјећом или мобилним телефонима, него би вриједило да се запитамо да ли смо захвални за то што, за разлику од многих покољења наших предака, имамо бољу здравствену његу за новорођенчад, нешто више хљеба, топлоте и чисте воде – све оно што узимамо за гарантовано, а на чему треба да смо захвални Богу и тим истим прецима који су живјели у оскудици. Ако је питање о духовном напретку – изван сваке сумње новија покољења обнављају познавање своје вјере, али хришћани немају право да буду самозаљубљени у своју „праведност“ – заправо обрнуто, хришћанство је сазнање да никад нисмо довољно напредовали у подвигу и молитви.

Васкрс је празник који се прославља литургијским сабрањима, али исто тако је празник који се прославља у породици. Колико је овај празник значајан за породицу као основну јединицу друштва?

Васкрс доноси у наше животе оно што је сваком човјеку и породици неопходно – осјећање да се може и мора почети изнова, у радости и љубави, све оно што се није успјело или се погријешило. Имамо у српској, руској и свјетској књижевности неколико потресних прича које се дешавају тако што људи и читаве породице започињу нови, хришћански живот од свечаног узвика „Христос васкрсе!“ И данас је тако јер, по ријечима св. Николаја Охридског и Жичког, породица је црква у малом, што значи да су литургија и породична радост нераздвојни. Ону радост коју осјећамо у цркви носимо са собом кућама, али она треба да нас формира као хришћане, да нам потраје и да преобрази и наше међусобне односе.

Васкрс је празник када се сјећамо и наших упокојених. Зашто је битно сјећање на наше упокојене?

Свако од нас има задатак који му је повјерен рођењем: да се одужи својим прецима, да им захвали и да настави њихову тј. нашу завјетну мисао и живот. Другим ријечима, свако од нас је пресјек, тачка у којој се сусрећу преци и потомци. И као што дрво не може без грана, оно не може ни без коријена. И зато је човјек вриједан само онолико колико се сјећа својих упокојених и колико је у стању да васпита своју дјецу. Упокојени за нас нису само магловита сјећања – они су чланови исте Цркве, истог народа, исте завјетне заједнице којој и ми припадамо. На крају, и сами ћемо једног дана прећи ту границу – и пожељећемо да нас се потомци сјећају када их будемо гледали из вјечности. А како је хришћанска вјера основана на Христовом васкрсењу из мртвих, онда вјерујемо да у нашим прославама Васкрса неминовно учествују и они који су упокојени, али нису мртви, већ у Христу живи.

 Тврди се да је потребно при одласку на гробље понијети и црвено јаје, а обичај је да се за Васкрс припремају, фарбају и украшавају јаја. Шта је симболика тога?

Као што је јаје нешто што изгледом подсјећа на облутак, а унутар себе крије живу материју, тако је и Христов каменити гроб у палестинској пустињи био наизглед само један велики камен – али у њему се крио живот. И како вјерујемо да у Цркви не постоје границе између предака и потомака, ми и на гробове вољених носимо васкршња јаја и говоримо гробовима: „Христос васкрсе – ваистину васкрсе!“ Јер то и јесте тајна која нас обједињује и даје нам наду да ћемо се сви опет срести о коначном васкрсењу свих.

Велики број Срба напустио је Сарајево, а један међу њима сте и Ви. Колико данас Срби посјећују своје светиње у овом граду и како коментаришете чињеницу да још није враћена у том граду имовина Српској православној цркви иако је било мноштво обећања?

Имовина у Сарајеву никада неће бити враћена јер за то не постоји ама баш никаква воља од стране политичара у том граду. Када смо нешто у том правцу покушавали да учинимо 2013 – 2015. године, то је личило на турску сапуницу: кога год да упиташ, сви одговарају да то треба да се уради, да је Сарајево – европски Јерусалим (ма шта то значило), да би он или она баш то учинио, али ове власти изнад не дају. Онда одеш до „власти изнад“ и иста прича, само њима оне „власти испод“ (код којих си малоприје био) не дају јер ће се бунити. И тако у недоглед. Чак смо једном потписивали и споразум о повратку дијела зграде наше богословије, а сада Економског факултета, да би нам на крају рекли да споразум ипак не важи. Ако сам у тај процес ступио вођен жељом да у граду мог рођења видим бар пристојне људе који ће стати иза често понављане реторике, моје искуство је било потврда најизраженијих клишеа о османској препреденој лажљивости. Тако да су нама данас само светиње у том граду и остале – све остало нема много везе са градом у коме смо живјели. Зато једино и идемо у Стару, Саборну и Преображењску цркву. Оне су нам одломци наших старих живота и подсјетници на генерације прије нас, али и нека кандила која свијетле у граду у коме људи не воле ни да чују име „Србин“.

Шта би била Ваша васкршња порука вјерницима Српске православне цркве и колико данас Срби чувају своје обичаје?

Обичаје ћемо сачувати ако сачувамо оно што је створило обичаје – православну вјеру, косовски завјет, схватање да је наш живот непрекидна жртва, распињање на крст, али и васкрсење. Није довољно само офарбати јаја и спремити трпезу. Гдје је породична љубав и уопште – гдје је породица која чува сјеме хришћанске вјере? Да нам Господ да да у нама васкрсне одлучност да спознамо колико су нам важна дјеца, колико смо постали себични и отуђени, и да се васкрслом Христу помолимо да васкрсне са собом и наше душе и читав наш народ. Христос васкрсе!

Ускрс и Васкрс, исто је

У каквој атмосфери се прославља ове године Васкрс и с друге стране је занимљиво да су ове године и Васкрс и Ускрс истог дана. Има ли то неко значење?

ЂНајприје је врло важно да исправимо популарну забуну: „Ускрс“ није нека „католичка ријеч“ и не означава „католички Васкрс“, него је ријеч „Васкрс“ старији облик који се сачувао, али није неправилно ни на српском рећи „Ускрс“ јер не кажемо више „васпоставити“м него „успоставити“ нити „вторник“, него „уторак“. Да бар мало више читају наши људи „Горски вијенац“ сјетили би се стиха „да шарате Ускрсова јаја“, а израз „Ускрс“ употребљавају и владика Николај и отац Јустин Поповић. Што се тиче чињеница да ове године пасхалија по православном и римокатоличком начину рачунања падају у исти дан, примјетно је да та околност (која се с времена на вријеме догађа) отвара поље за разне спекулације. За њих бар донекле повода дају изјаве патријарха Вартоломеја из Истанбула који, у години прославе 1.700 година од Првог васељенског сабора, даје збуњујуће изјаве о потпуном надилажењу разлика између Православне цркве и Ватикана. То, међутим, нема никакав ефекат на живот Српске цркве, с обзиром на то да смо ми аутокефална Црква која има своје историјско искуство и идентитет. Са комшијама католицима можемо и треба да имамо пристојне и односе пуне уважавања, али не може један повод и нечија политичка или црквено-политичка амбиција одједном и преко ноћи да ријеши нагомилане богословске, канонске, културолошке и остале разлике. Тако да је важно да не осцилирамо у екстремима – од сентименталне наивности у то да су одједном разлике између хришћана постале неважне до вјеровања да ће нас сваки контакт са римокатоликом одједном исписати из православља. Нека и западни хришћани прославе у миру и љубави, а за све оне који желе да се придруже Православној цркви и њеном неокрњеном Предању – врата су отворена, а многи на Западу то управо и чине, свјесни истинитости и животности наше свете, православне и апостолске Цркве.

Извор: Глас Српске

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: