О геноцидности хрватске политике

Поводом хрватске тужбе против Србије за наводни геноцид почињен над Хрватима у време грађанског рата, приликом распада Југославије, и противтужбе Србије против Хрватске за почињени геноцид над Србима у Хрватској, као и расправа које се тим поводом ових дана воде пред Мeђународним судом правде у Хагу, желим да упознам јавност с мало познатим или непознатим чињеницама које се тичу предисторије геноцида почињеног над Србима у Хрватској.

Изнећу огољене чињенице које убедљиво говоре о томе да су многи истакнути хрватски политичари, и део хрватског друштва, још од средине XIX века, сматрали да се питање Срба у Хрватској, као реметилачког фактора, може решити насилним уклањањем Срба са хрватске државне територије.

У науци је добро познато да је свуда у свету, где је долазило до масовне деструкције имена неке нациије, то био знак за физички напад на ту нацију, да је то било јавно жигосање и упирање прстом на оне који су сметали и које је, нимало бираним средствима, требало одстранити из средине у којој су били непожељни. Деструкција српског имена у Хрватској увек је била праћена непрестаним јавним истицањем да су Срби издајници, да су реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике, да су „народна неприлика”, „да Хрвати нису српска браћа, јер су Срби браћа са псима”, да су хајдучки и разбојнички народ, да су византијски препредени и лукави и да је „Српство опасно по својим мислима и по свом расном саставу”, јер у њему је „крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврат”.

У одређеним круговима Хрватске, посебно у правашкој и франкофуртимашкој (франковачкоклерикалној) штампи, Срби никада нису називани својим националним именом, већ разним погрдним као што су: Власи, Цигани, грчко-источњаци, Скипетари (тј, Шиптари), Бизантинци, дотепенци, накот, накот влашки, накот вјере православне, такозвани Срби, они који себе крсте Србима, они који се сију где им мјесто није и слично.

Анте Старчевић називао их је: „блатни скоти”, „гнусна ропска створења”, „сужањска пасмина”, „накот зрео за сјекиру”, „продане мешине”, „псета аустријска”, „псета пустјена с вериге”, „смеће” итд.

Приликом антсрпских демонстрација, које су се у више наврата десиле у Загребу (1895, 1899. и 1902. године), руља је извикивала пароле с чисто геноцидним порукама, као што су: „Удри, удри ин дер штат Србом штрик за врат”, „Србе о врбе” и „Србом сјекиром за врат”.

Врло брзо се испоставило да је деструкција српског имена уродила жељеним плодовима. Само српско име почело се третирати као „политички преступ” па су предузимане мере да се оно сасвим потисне и искорени како би се створила етнички чиста, верски јединствена ‒ католичка ‒ велика Хрватска. До које мере је порасла мржња према Србима од Хрвата, који су следили политику хрватског државног и повјесног права, савршено показује Политичка повијест хрватскога народа др Пере Гавранића, објављена у Загребу 1895. године. У њој је написано: „данас за циjело нема нигде у Европи међу разнојезиним народима веће мржње, него што овдје у нас обстоји међу истојезичним Хрватима и Србима. Та је мржња додуше незгодна, али је врло разумљива. Тежња хрватска и тежња српска не бори се додуше оружјем у руци, јер такве нам борбе не би дозволили наши садашњи господари, али зато борба итекако обстоји, и то подмукла, потајна, гадна борба једне ексистенције против друге, једног појединца против другога, без починка, без краја и конца. Да би ми Хрвати имали своју независну државицу као Срби, и да се не би требало ни од кога бојати, букнуо би за циело рат између Хрвата и Срба, и тај би свакако био најпопуларнији.”

Историјски догађаји који су се збили од 1941. до 1945. и од 1991. до 1993. у свему су потврдили оцене П. Гавранића изречене 1895. године. Оба пута када су Хрвати стекли „своје независне државице”, дошло је, како је Гавранић и предвидео, до крвавог пира у којем су жртве били Срби. Мржња против њих испољена је тада на најбруталнији начин, али са јасним циљем: да се створи етнички чиста и што већа хрватска држава.

Познати хрватски вајар југословенског опредељења, Рудолф Валдец је повећој групи српских писаца, сликара и вајара, који су групно посетили Загреб 1905. године, критикујући екстремну антисрпску политику Хрвата, између осталог изјавио да када би Хрвати „добили ма и најмању независност државну, са лица земље збрисали би све оно што носи српско обележје”. Време и догађаји су потврдили Валдецове суморне оцене, које су слабо обавештене Србе изненадиле и збуниле.

O тој, за здрав разум несхватљивој мржњи, која је овладала знатним делом хрватског друштва у другој половини XIX века, изрекла је свој суд и добронамерна и хумана мис Аделина Паулина Ирби, која, као странкиња, Енглескиња, није имала никаквих разлога да прави разлику између православних и католика. Поводом масовног затварања Срба у Пакрацу, Карловцу, Осијеку, Дарувару и другим местима Хрватске и Славоније, до којег је дошло у време устанка у Босни и Херцеговини (1875 ‒ 1878), мис Ирби је написала: „Једини мотив томе гоњењу налази се у нечовечној мржњи Хрвата спроћу Срба. Као год што католици у Босни иду на руку Турцима против Срба, тако Хрвати у Славонији иду на руку Мађарима опет противу Срба.”

Највећи сејачи мржње, они који су је уобличили у државне, националне и политичке програме, који су јој дали особине борбе различитих раса, Еуген Кватерник и Анте Старчевић, у хрватском друштву прихваћени су као највећи патриоти и родољуби. Тим чином раздор између Хрвата и Срба дубоко је био усађен у њихова бића, јер док су једни били спремни да славе, хвале и следе поменуте корифеје, други су с разлогом од њих зазирали, јер су осећали тешке последице њиховог погубног деловања. 

Ружени и сатанизовани у прошлости, још горе су Срби прошли у време хадезеовске власти Фрање Туђмана и његових наследника. Кад је Хрватска демократска заједница дошла на власт сачињен је за новинаре посебан глосар с упутствима како треба говорити и писати о Србима. Као што се у време Павелићеве НДХ говорило о жидо-комунистима, од новинара је сада тражено да говоре о Србо-комунистима. Тада је издато једно упутство да се на радију и телевизији, у новинама, часописима, књигама, говорима, предавањима и у свим јавним наступима увек за Србина користи израз „четник“. У фебруару 1990. Туђман је захтевао да се Срби у Хрватској, као хрватски грађани, означавају као „православни Хрвати”. Залагао се за то да се не користи кованица „православни Срби”, а, у потпуном складу са законским одредбама из времена Павелићеве НДХ, наговестио је да ће у Хрватској бити забрањена Српска православна црква. За Србе који би остали у Хрватској и не би се преселили у Србију, обећао је да ће њихова црква, као и у време НДХ, постати Хрватска.

Држећи се поменутог глосара, али и конкретних упутстава Фрање Туђмана, репортер Хрватске телевизије, Јерко Томић, у емисији „Куда српска хорда прође”, емитованој 20. августа 1996, о Србима је рекао „да су нељуди којима није помогло ни светосавље, да су трговци свињама, четничка гамад, да су гори од стоке, србадија прљаве шапе, сотонски добошари, да су цивилизација ражња и ракијетине, крезуби монструми, прљаве шубаре, јад и биједа, ђубрад, србочетнички вампири, људско зло, створови, болест, губа, неславни Јовани, бијесне разуларене четничке звери, тепих нацизма, да су у Хрватску дошли пре сто година, да су били слизани са Турцима, да су потаманили Јевреје и пре доласка хитлероваца у Београд.”

Почетком августа 2001. године градоначелница Петриње изјавила је да „док и један праваш живи на свом подручју (тј. у Хрватској ‒ В. К.), док и један Хрват дише својим плућима и хода по овој земљи”, Србин неће „моћи живјети овдје као сви остали”. За челницу Петриње Србин „нити је човјек, нити животиња, животиња не заслужује такву успоредбу с њим”. Све Србе она је видела као четнике а за њих нема живота у Хрватској. О томе је она казала: “ /…/ Ми можемо са свима, осим с некрстима, јер вјера и враг не иду скупа. Очистит ћемо Хрватску од смећа /…/”.

Важно је истаћи да су се брутални вербални напди на Србе, који су били прави ратни покличи, чули и у Сабору Хрватске 4. октобра 1990, у време конституисања нове Хрватске, више месеци пре но што је дошло до оружаних сукоба. На тој седници посланик Дамир Мајовшек је, између осталог, рекао: „Не веруј Србима ни када ти дарове доносе /…/”. Потпредседник Сабора Стјепан Сулиманац заложио се на тој седници за доношење расног закона кад је изјавио да за „лица која су се населила иза 1918. године у Хрватској, а стекла су иметак, треба створити закон и заштитити се од тих елемената”, тј. од Срба. Посланик Иван Милас поручио је Србима: „На ваше право одговорит ћемо оштрим мачем. Дан обрачуна је врло близу /…/!” Потом је додао: „Србе никад нисам волио, а моји су родитељи криви што их нисам мрзио”. Посланик Анђелко Кларић заложио се за то да се Срби у Хрватској изолују, као Курди у Ираку, и да се за њих створе гета. Бранко Пожњак је предложио да Сабор „размотри могућност укидања имунитета српским посланицима”, а Виктор Грабовац је захтевао да се за српске општине у Хрватској „обуставе сва финансијска давања”. На тој саборској седници од 4. октобра Срби су почаствовани разним епитетим. Тако је, између осталог, речено да су „друмски разбојници”, „пијана и дрогирана, нецивилизирана руља”, „терористи”, „освајачки дивљаци” и „четници” па да са њима, како је рекао посланик Анте Чезовић, Хрвати не могу да живе заједно. Још пре овог саборског заседања, један од првака ХДЗ Слободан Праљак написао је у листу Старт од 28. априла 1990. да по улицама „дечки већ певају: Заклат ћемо Србе”.

Министар управе и правосуђа у другој влади Републике Хрватске, Босиљко Мишетић, изјавио је: „Дијете од рођења, дакле пре него што га се научи читати и писати, треба га научити тко му је непријатељ, а непријатељ му је на овим просторима Србин. То значи да од почетка живота (као што треба учити читати) тако га треба подучавати да сво зло, које је учињено хрватском народу учинили су Срби.” Ако се једна средина, у овом случају хрватска, систематски, смишљено и у дужем периоду напаја оваквим и сличним оценама, које сам навео, онда је природно што је она, тешко индоктринисана, дошла до закључка да по сваку цену Србе треба уништити. Да је то тако наука обилује бројним доказима.
Кад је избила револуција 1848. Србима у Дубровнику запретила је смртна опасност. Хрвати су им отворено рекли да ће их све у цркви запалити. Дубровачки прота Ђорђе Николајевић је 22. марта 1848. написао владики Јеротеју Мутибарићу: „Овом приликом само укратко усуђујем се саобштити, како смо ми овдје у Дубровнику, одкако је конституција проглашена, умјесто весеља величајши страх поднијели, будући су нам јавно и у очи пријетили, да ће нас на најмање комадиће исећи”. На срећу, кад се о претњама сазнало у Боки, Срби у Дубровнику били су спасени. Николајевић је о томе написао: „Глас овај стигне у Котор, гдје су православни Срби много претежнији. Которски Срби поруче Дубровчанима, да не тичу тамошњу браћу, јер ако такну и једнога, они ни једног католика оставити неће. Но и ова претња разјарене Дубровчане није могла укротити, док им не стигне другиј глас, који у случају обистињења не би имао шале, да се под градом Будвом укрцало у брод десет иљада Црногораца, који долазе Дубровчанима у походе, и да их питају, шта ће они са Србима.“

И у самом Загребу Србима је 1848. године запретила велика опасност. По сведочељу Анастаса Поповића, познатог и угледног загребачког трговца и председника тамошње српске православне црквене општине, критичан тренутак по Србе настао је у часу када се у Загребу сазнало да су Срби на Мајској скупштини у Сремским Карловцима изабрали војводу. Тим поводом у Загребу је завладало велико незадовољство и скоро је „до тога хтело доћи да све Србе покољу”. Покољ је запретио и српским депутатима који су се после Мајске скупштине нашли у Загребу. Др Константин Пеичић је о томе записао: „Моја је заслуга што сам смирио у Загребу сережане (пандуре) Шокце, који су на Србима депутирцима вартоломејску ноћ спремали били, зато да им бана Јелачића шизматички патријарх наш не иншталира и не повлаши (посрби)”.

Због тога што хрватска Странка права није признавала националну посебност Срба у Хрватској и што их је присиљавала да буду православни Хрвати, на шта они нису пристајали, Еуген Кватерник, поред Анте Старчевића најугледнији првак праваша, изјаснио се за уништавање Срба, које је називао „накотом вере” православне. У писму написаном 22. јуна 1869. хрватском политичком прваку из Далмације дон Миховилу Павлиновићу, Кватерник је о Србима, које је означавао као „најоштрији нож“ у рукама хрватских непријатеља, између осталог написао: „/…/ Отворено велимо дотичним, да ће знати херватски народ осветити таково издајство, уништив такови накот вјере, која је кадра из људих учинии издајице керви и светињах сваком народу најмилијих/…/”. Ако се Хрвати тако буду понашали према Србима, тврдио је Кватерник, „/…/ не од Драве до мора, него од салцбургтирол/ских/ алпах до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте, неоскверњене Херватске/…/”.
Зато што Срби нису пристајали да буду Хрвати православне вере, и Старчевић је, попут Кватерника, само годину дана касније, наговестио пут којим ће ићи Хрвати у решавању српског питања, у стварању велике и етнички чисте хрватске држве. Он је 1870. написао: „Народ херватски неће трпјети, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Хервата.”

Угледни хрватски политичар Франо Супило је, попут Кватерника и Старчевића, сматрао да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може и мора решити, ако нема другог начина, њиховим физичким уништавањем. О томе је написао да Хрвати, ако желе да еманципују Хрватску од Срба, „морају најпрво да се свих средстава (па и најгорих: у политици је којешта допуштено) лате, до тога најпогибељнијег, јер домаћег и истојезичног, народног противника било како или апсорбују, или га иначе униште. Од ове потребе, до прокламације ‘нема Срба!’ са свим оним последицама, које она собом носи, није него један корак”.

Држећи се девизе да је у политици све дозвољено, како је написао Супило, франковачки заступник у Сабору Хрватске др Јерко Павелић брутално отворено изјавио је у Сабору 1907. године како би он, са својим политичким истомишљеницима, решио питање Срба у Хрватској и Славонији. Тврдио је да је српска мисао у Хрватској и Славонији увезена из Србије, али да још није попримила такве размере да се не би могла повратити у наручје хрватске мисли. Кад би франковци били на власти, изјавио је Павелић, „такозвани” Срби за 48 сати постали би „православни Хрвати”.

На Павелићеву застрашујућу изјаву одговорио је посланик др Душан Поповић. „Изјављујем”, рекао је он, „да смо ми Срби љуто увређени Павелићевим речима. Чудим се да је таково што могао рећи баш др Павелић, који би као познавалац повеснице требало да зна, да се мора поклати читава генерација док се народ који не претопи у други /…/”. Наравно да је Павелић то добро знао, али је на такав начин решавања српског питања био спреман, јер од Кватерниковог и Старчевићевог времена истребљење Срба из Хрватске, Славоније и Далмације постало је део програма знатног дела хрватске политике.

Да су Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији били непожељни и да их је требало, по сваку цену, не бирајући средства, милом или силом асимиловати и искоренити са тла Хрватске, сведочи и писање Гаје Радунића из 1911. године. По његовом виђењу, бити Србин у Хрватској је жалосно, „а најсмјешније је и данас још врло погибељан назив Србски”. Радунић је био уверен да ће тај назив из Хрватске нестати и да ће бити само жалосна појава, коју ће помињати историја, јер име српско ту ће се изгубиити, пошто ће сви Срби постати Хрвати. Српско питање, по његовој оцени, стоји „као мач над главом Хрватима” па ће стога „свако хрватско срце да обвесели дан кад будемо видјели да су се ове нездраве биљке на нашој народној њиви изгубиле, када видимо да сви ко један човјек приступисмо озбиљном раду за остварење и ослобођење наше миле Хрватске Државе”. Другим речима, Хрвати ће бити весели када Срби из Хрватске, Славоније и Далмације буду нестали, када Хрватска буде етнички чиста и верски ‒ католички јединствена, без Срба, јер они су, за Хрвате и Хрватску, по оцени познатог политичара Јосипа Мишкатовића, драчје, које Хрвати „из своје башче морају почупати”.

Убедљиве доказе о томе да је један део хрватског друштва, још у оквирима Аустроугарске, дошао до закључка да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може решити геноцидом, оставио ја за собом Стјепан Радић, предводник Хрватске сељачке странке. Насртање хрватског бана Павла Рауха на Хрватско-српску коалицију Радић је објаснио тиме што је иза бана у свему стајао Беч. О томе је написао: „Кад год су господа у Бечу била у стисци, тражила су какву било смутњу, у којој ће народ као слијеп и луд ударати било на кога, а до тада ће господа своје послове обавити /…/ А Срби су били најзгонији, да се ради њих начини смутња. Они су досељеници, друге су вјере, домаћему народу с већине разлога ‒ непоћудни ‒ па зато и треба кадшто само мало намигнути и ето клања!”

Уочавајући злоћудне франковачке намере према Србима, нарочито у време анексионе кризе 1908/9. године и загребачког велеиздајничког процеса, Стјепан Радић је тада о томе забележио: „На последњем виећу Франк-Старчевићеве странке права прихваћен је чудан закључак, о којем новине много пишу /…/ Устројила се наиме ‘Хрватска народна легија’ тј. оружана чета ‘за обрану хрватске домовине’ /…/ Но најстрашније је ово: Ово што хоће легија, то је не само мржња, то је готово клање Срба. И онда они који су за легију, говоре, да ће се Босна, у којој има око 700.000 Срба, сјединити с Хрватском да те Србе ‘жедне хрватске крви’, или ми покољемо, или они збиља попију нашу крв /…/.”

Др Иван Рибар, познати политичар, припадник напредне југословенски опредељене омладине, присталица политике Хрватско-српске коалиције, као активни учесник збивања у Хрватској уочи Првог светског рата, забележио је да су бан Раух и Јосип Франк, уз одобрење највиших војних кругова у Бечу, у случају рата са Србијом поводом анексије Босне и Херцеговине, склопили споразум који „је гласио да се изврши покољ и исељење свих Срба из Хрватске”.

Познати хрватски политичар и професор Загребачког свеучилишта Исо Кршњави, који је једно време био и министар богоштовља и наставе, а учествовао је у свим важнијим политичким збивањима крајем XИX и почетком XX века, у својим Записцима је написао да у Хрватској и Славонији није било око 700.000 Срба, бан Павле Раух би их најрадије све побио. Међутим, како је тај број био позамашан, изјавио је да то није могуће учинити. Кршњави је у својим Записцима забележио и следеће сведочење: „Било је једно вријеме, када се је писало да треба све Србе сјекиром утући. Ова мисао имаде нешто за себе, и то нешто врло важно: она, наиме, изриче отворено и досљедно једини начин, којим би се дала провести ‘хрватска мисао’. Друго је, дакако питање, били се Срби дали тако једноставно утући, као у Сјеверном мору она доброћудна морска телад названа туљани. Могао би човјек прилично сигурно прорећи да би се они досјетили народне пословице, по којој батина има два краја.”

Сама помисао на физичко уништавање Срба, као и расправа коју је Раух о томе водио са својим истомишљеницима, најбоље сведочи о противсрпском расположењу које је владало у кругу око тадашњег хрватског бана и о томе којим идејама су они били заокупљени и на који начин су намеравали да реше питање тамошњих Срба.

Вишедеценијске припреме за брутални обрачун са Србима потпуно су биле уобличене у хрватској политичкој идеологији у оквирима Аустроугарске до 1914. године. Када је те године у сарајевском атентату убијен надвојвода Фердинанд, на геноцид спремни политички кругови Хрватске сматрали су да је наступио погодан тренутак када Србе треба уништити. На дан атентата, усред Загреба, јавно је речено да се „и у нашем кругу на нашем тиелу налази сва сила крпуша и сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају! С њима морамо једном за увијек обрачунати и уништити их. То нек нам буде од данас циљ!” У својим још необјављеним забелешкама и Иван Рибар је написао да је у програму франковаца било да 1914. разбију Хрватско-српску коалицију и најрадикалније, покољем се обрачунају са Србима.

Aко се упореде наведени докази о томе како су истакнути хрватски политичари, праваши и франковци из друге половине XIX и почетком XX намеравали да реше питање Срба у Хрватској са чињеницама како су то питање решавале усташе и како га је решио др Ф. Туђман, онда је јасно да у свему постоји нераскидива логична и органска веза, да постоји континуитет. Јасно је и то да је хрватска политичка мисао била, и да је до наших дана остала дубоко прожета идејом геноцида. О томе ћемо, због ограниченог простора, навести само неколико доказа. У Католичком листу од 29. јуна 1941. Миле Будак, Павелићев министар за богоштовље и наставу, написао је да је усташка лозинка, која се односи на Србе „Или се уклони или се приклони”. Такав начин решавања српског питања садржан је и у његовој изјави: „Једну трећину Срба ћемо поклати, једну трећину протерати а једну преверити”.

Свештеник и усташа др Иво Губерина је 1943. написао да ће усташки покрет, кад је реч о Србима, непријатељима Хрватске и Хрвата, који су отров у хрватском држвном организму, употребити „средства, којима се служи сваки лиечник при лиечењу оргнизма. Гдје је потребно прави потребне операције”. Пошто су Срби непријатељи хрватске државе, Губерина је нагласио да ће их усташе, „по свим начелима католичке моралке“, мачем уништити. Када су усташе из Славоније протерале 65.000 Срба, чије куће и имања су запосели Хрвати, Павелићев министар правде Мирко Пук је 25. фебруара 1942. тим поводом изјавио: „Хрватска државна влада извршила је у том правцу своју хрватску и своју усташку дужност.” Попут министра Пука и министар Милован Жанић, који је у НДХ био председник „Законодавног повјеренства хрватске државне владе“, рекао је 2. маја 1941. године: „Ја говорим отворено, ова држава, ова наша домовина, мора бити хрватска и ничија друга /…/ Ова земља мора бити земља Хрвата, и нема метода које ми као усташе нећемо употребити да ову земљу учинимо хрватском и очистимо је од Срба /…/”.
Зашто је Хрватску требало очистити од Срба објаснио је Младен Лорковић, мкинистар спољних послова НДХ. Он је септембра 1942. дипломатским представницима изјавио: „Хрватска држава не може постојати ако у њој живи 1.800.000 Срба и ако ми за леђима имамо снажну српску државу која би увијек засезала у наша подручја и представљала вјечиту опасност за нас. Стога је срећа што је до успоставе НДХ дошло у овим временима, јер само сада можемо ријешити тај проблем. Ми стога настојимо да нестане Срба из наших земаља и у том правцу је већ много учињено /…/”. У говору одржаном у Доњем Михољцу 27. јула 1941. Лорковић је нагласио: „морамо истријебити Србе у Хрватској! То је наша дужност и то ћемо урадити. Ићи ћемо до краја, не обазирући се на оно што говоре они преко Саве и Дрине у име осјећања човјечности /…/”.

Све ове и многе друге сличне изјаве усташких главешина резултат су раније осмишљеног плана поглавника Павелића о геноцидном уништавању Срба. Још у јесен 1940, годину дана пре но што је дошло до Другог светског рата, за тај план сазнао је Влатко Мачек, тадашњи потпредседник југословенске владе у Београду. Он је био обавештен да је Павелић, у Сиени, у Италији, за време заточеништва, „на основу вишегодишњег проучавања покоља Јермена у Турској” припремио план за покоље Срба у Хрватској. Иако је Мачеку све то било предочено и план му је показан, он о томе није обавестио владу ни своје политичке партнере из Сељачке демократске коалиције, који су представљали Србе у Хрватској. Има индиција да је с тим „безбожним плановима” упознао надбискупа Степинца и да је од њега тражио да утиче на Павелића и његове људе да одустану од извршења тих злочиначких намера.

Идејом о геноцидном уништавању Срба нису биле заокупљене само усташе. Уверење да су Срби главна препрека за развој Хрватске и да их треба физички уништити владало је и у оним деловима хрватског друштва које се није сврстало у редове усташа. Тако, примера ради, председник Удружења књижевника Хрватске, Славко Колар, није био усташа али је 1941. године, кад су Немци бомбардовали Београд, изјавио да Србе треба бомбардовати „док је и један тај гад жив”. Познати професор књижевности Миховил Комбол такође није био усташа, али је, упркос томе, фебруара 1945. изјавио да милион Срба треба потући да би се они који преостану прикључили Хрватима. Изјаве поменутих личности из највиших редова хрватске интелигенције речито говоре о томе колико дубоко и широко је у хрватском друштву била распрострањена мржња према Србима и идеја да се њиховим геноцидним уништавањем на најбољи начин може решити читав сплет питања која се тичу Хрватске и Хрвата, њиховог опстанка и њихове будућности.

Читава ова геноцидна реторика о монструозним злочиначким намерама и злочинима, као и геноцид који се догодио од 1941. до 1945. године, почињени за добро „хрватске мисли”, тј. за добро велике, етнички чисте и римокатолички јединствене Хрватске, по оцени дугогодишњег уредника и главног сарадника загребачког католичког недељника Гласа концила, дон Живка Кустића, имају своје оправдање, јер, написао је он, „велики народи знају не одрицати се својих важних људи, ни оних који су одговорни и за повијесне злочине”. Др Срећко Перић, фрањевац и усташа из манастира Горица крај Ливна, једне недеље пре покоља Срба, са олатара цркве у Горици од окупљених верника ‒ Хрвата овим речима затражио је да започну клање Срба: “ Браћо Хрвати, идите и кољите Србе, најпре закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповједити, па ће вам онда сви гријеси бити опроштени.” Тако су црквени оци хрватске Римокатоличке цркве подстицали своје вернике на злочин и нудили им опроштајнице, које подсећају на тзв. индулгенције, добро познате из мрачног времена инквизиције.

Припремајући се за нове „повјесне злочине”, а умањујући и правдајући оне који су се већ догодили у Хрватској 1941-1945. године, др Ф. Туђман је у својој књизи Беспућа повјесне збиљности, Загреб 1989, читавој јавности обзнанио да је за њега геноцид саставни део људске природе, да се он догађао од библијских времена до наших дана и да га треба прихватити као људском друштву примерену појаву. Ни пред међународном јавношћу Туђман није крио да је спреман на геноцид. То је потврдио Дејвид Фишер, директор Института за проучавање спољне политике „Wорлд Аффаирс” у Сан Франциску. На промоцији књиге бившег амбасадора САД у Југославији, Ворена Цимермана, Фишер је изјавио: „/…/ Сећам се конференције дипломатског кора у Немачкој 1989. на којој је био присутан и будући председник Фрањо Туђман и који је том приликом истакао да кад он буде постао ‒ не ако буде постао ‒ председник Хрватске да ће тло у Крајини постати црвено од крви /…/”. Разуме се, од српске а не хрватске крви.

Уверен сам да су саопштени докази о томе да је геноцидна идеја о начину решења српског питања у Хрватској негована током много деценија и да је било само питање времена када ће и како она бити реализована. Подаци које сам саопштио само су избор из веће збирке сличних доказа. Хрватска страна таквих доказа о спремности Срба на геноцид над Хрватима нема. Стога она, узалудно и дрско, али упорно, покушава да инкриминише Начертаније Илије Гарашанина и Меморандум Српске академије наука и уметности. На срећу и на част српске стране, а на несрећу хрватске, у тим документима нема клања, речи која се као ружан рефрен понавља у многим хрватским списима врло истакнутих Хрвата.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: