„Скоро да више нијесмо имали аргумент који би људима на власти сугерисао њихову пролазност, ограниченост. Све су, годинама, завршавали и контролисали – што у малобројном црногорском грађанству и није било тако тешко –, а будући да, већином, нијесу људи који разумију Божије постојање, претпостављам да их ништа није могло спријечити да себи и својој власти, макар подсвјесно, припишу божанска својства. Својства непролазног и вјечитог. Зато су, вјерујем, тако лако посегли да тему односа Цркве и државе, ријеше на начин како су рјешавали питање демократије, медија, приватизације и економије. А то значи: једнострано и некомпетентно“