О Херцег Новом, и још понечему

Пише: Проф. др Драган Копривица

Тешко је и повјеровати у тако нешто, па зато условно оптужујем: ако је било ко, икад, игдје, било којим поводом, у било каквом менталном стању и афекту, могао јавно рећи да му се Херцег Нови и Новљани гаде… И да је Херцег Нови „балега од града“… Који треба заобилазити у широком луку..! Онда ту више ни конзилијум психијатара не помаже…

Зато ипак не вјерујем да је ико тако што стварно могао казати, те је такво хуљење можда неком злобно приписано, што би већ и имало неко логично објашњење.

Не заборавимо да је у том „мрском“ Новом бивао и велики нобеловац Иво Андрић, па се поставља и логичко питање – да ли се то онда неком гади и Дом Ива Андрића, и Андрићеве стопе по Новоме, гдје је радо боравио.

Наравно, тешко се неки писац са наших простора смије поредити с Његошем, па и великани, хуманисти, али је индикативно како о Херцег Новом збори управо један такав књижевни горостас, човјек и хуманиста. За којег не постоје, како се то данас бизарно каже, чак „ни удаљене сумње“ да је градио свој књижевни углед служећи мрачним циљевима режима да би му, заузврат, лојалност била исплаћена у наградама и штампаним књигама…

Па пјесник, владика и владар даде свој овакав суд о том магическом граду: „Нови Граде, сједиш накрај мора, / и валове бројиш низ пучину / како старац, на камен сједећи, / што набраје своје бројанице.“

Тако управо једино и треба писати о Херцег Новом. Наравно, ко умије… Па се поставља питање: има ли љепшег описа, љепше слике Новога икад игдје?

Тешко да ће је бити… Али, то је тако кад пишу прави писци, великани духа и пера…

Но, понављам, да је било ко уистину могао и покушати да пљује по Херцег Новом и Новљанима, уз наводни став да му се Нови и Новљани гаде, и да је ријеч о балези од града, коју треба заоибилазити у широком луку, лично у то и даље не могу повјеровати…

Па и да је ријеч о маркетиншком, јефтином стицању политичких и књижевних поена на начин како не пристоји никоме, а не било којем интелектуалцу, посебно не писцу. А притом и обични грађани знају да је мржња лош савезник. А мржња, уз покушај пљувања по било којем граду и грађанима на било којем меридијану, превазилази чак и тлапње јуродивих јунака најмрачнијих психолошких романа…

Али, код нас се често дешава да неко повјерује за себе да је писац, па на крају само постане, најчешће, бизаран књижевни јунак, негативан лик романа уживо.

Дакле, ако је уопште тачно то, да је неко и покушао облатити Његошев град који „сједи накрај мора и валове броји низ пучину“, онда је ријеч само о још једном гротескном прилогу за фразеологизам: „Црна Гора – земља чуда“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: