О. Крсто Станишић: Косово је свуда гдје се Срби боре за Царство небеско

Видовданска бесједа коју је јуче ујутро у цркви Свете Тројице у Ротердаму казао свештеник Крсто Станишић.

Драга браћо и сестре,

Ево нас овдје, на Косову Пољу, у Цркви Самодрежи, скупили смо се око светог олтара да, заједно са Царем Лазарем, Милошем Обилићем, Југ Богданом, девет Југовића и осталим српским витезовима, кренемо у сусрет Видовдану и да изаберемо коме ћемо се привољети Царству, небескоме или земаљскоме.

Ако се питате како то да смо на Косову кад је Косово хиљадама километара далеко? Гдје су Цар Лазара и косовски јунаци, па зар они нису славно погинули прије више од 600 година?

Одговор нам, драга браћо и сестре, лежи управо у оном одговору који је цар Лазар дао на питање:

“Царе Лазо, честито колено,
коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?”
А сваки Србин добро зна како гласи тај одговор:

Цар воледе царству небескоме,
а неголи царству земаљскоме.
И управо то његово опредјељење за Царство небеско га је учинило бесмртним.

Јер Земаљско је за малена царство,
а небеско увијек и довијека.
Па га зато ево овдје и међу нама, заједно са свим српским витезовима. Видимо га ако погледамо видовданским очима. Види и он нас и чека да види коме ћемо се Царству ми привољети.

А, ако погледамо видовданским очима, видјећемо да смо на Косову, оно је дошло нама овдје, драга браћо и сестре, јер је Косово свуда гдје се Срби боре за Царство небеско.

А та борба траје непрекидно већ 632 године, и у њој су учествовали сви Срби од оног судбоносног Видовдана 1389. године па све до овог сјутрашњег, коме идемо у сусрет.

Они Срби који су се привољели Царству небескоме тамо су се и настанили у небеским дворима и придружили су се небројеној Лазаревој војсци која је небо светитељима напунила, а косовску земљу српском крвцом неизбрисиво обојила.

А они Срби који су се опредијелили за царство земаљско, ти су и престали да буду Срби. Јер, бити Србин значи опредијелити се за Царство небеско. Зато је тако тешко, али и тако узвишено бити Србин.

А да није тако тешко, не би било толико бивших Срба који су се кроз вјекове, од Косова до данас, расрбили, побјегли из Лазареве војске, превјерили се и претопили у друге народе.

Бити Србин, драга браћо и сестре, није само предодређење, него и опредјељење. Бити Србин значи пратити Лазарево опредјељење.

Наши прађедови и ђедови су се вјековима опредјељивали за Царство небеско, пркосили опасностима, пријетњама, ратовима и разним пошастима, бескомпромисно пратећи Лазарев избор. Да су они изневјерили Косовски завјет, не би сада ми, њихови потомци, били у овом храму, славили Видовдан и носили српско име и презиме.

Колика ли је онда одговорност на нама да наставимо тај херојски низ и да ни ми не изневјеримо завјет који су наши преци чували вјековима, да га предамо својој дјеци, као што су га наши преци предали нама.

И, управо због тога што смо сви ми Срби потомци јунака, светитеља и витезова који се нису одрекли Косова и Цара Лазара, сваки Србин је племенитог рода и сваки Србин има свој племићки грб, а тај грб – то је икона Крсне славе.

Има, драга браћо и сестре, осим нас Срба и синова и кћери других народа који су се придружили Лазаревој бесмртној војсци. Тако за примјер имамо Арноа Гујона који је, иако потиче из француског народа, постао Косовски витез храбрији и племенитији од многих најплеменитијих српских јунака и витезова.

Имамо и ми у нашем храму таквих примјера, синова других народа који су постали храбри Косовски јунаци и кћери које су постале Косовке дјевојке.

Ако су они који потичу из других народа у култура смогли снаге и храбрости да се опредијеле за Косовски завјет, колика ли је тек наша одговорност да сачувамо тај завјет који је дубоко уткан у наш генетски код и који смо посисали са мајчиним млијеком.

А како да сачувамо тај завјет ми који смо и временски и просторно тако удаљени од Косова и Косовског боја:

Тај завјет се чува, тако што се чува вјера православна из које је и изникао Косовски завјет, јер Косовски завјет је изникао из Новог завјета, баш као што је Нови завјет изникао из Старог завјета.

Косовски завјет се чува тако што се говори, чита и пише на српском језику. Српски језик је наша веза са Косовом и косовским циклусом, са гуслама и свим Србима расутим широм свијета. Изгубимо ли српски језик изгубићемо и ту живу и непосредну везу.

Тај завјет се чува борбом и залагањем да Косово и Метохија остану српска земља, јер Србима нико никад не може отети тапије Косова и Метохије док их се они сами не одрекну. А одрекну ли се тих тапија одрекну ће се себе и укинуће сами себе као народ.

Тај завјет се чува тако што се преноси на нове генерације које стасавају у косовском духу, које ће се у своје вријеме као косовски божури расцвјетати широм Косова поља, Призрена, Дечана, Грачанице; опет ће украсити и Христовом вјером замирисати Косово и Метохију.

Нека би нам Господ Бог, Свети Цар Лазар и Косовски јунаци помогли да прогледамо видовданским очима и да сачувамо све оно што су нам они оставили у аманет.

И да закључимо ову бесједу ријечима великог косовског јунака наших дана, блаженопочившег Митрополита Амфилохија тајновидца, који је читавог живота гледао Видовданом:

“Видовдане мој очињи виде
Тобом видим што други не виде
Видим Лаза честитога кнеза
Бесмртнога косовског витеза
И са њиме јато мученика
Из крви им изникли божури
Из костију знак Часнога крста
Своје Небо носе на три прста”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: