О. Милош Цицмил: Зар је могло, зар је смјело друкчије бити у земљи Св. Василија и Св. Петра?

Пише: О. Милош Цицмил

367 дана пловидбе… Као некада Мојсеј свој народ преко пустиње уз помоћ Оца Небескога, тако и нас наши Свети заступници пред небеским олтаром, открманише до дуго жељене Слободе. 367 дана буре и таласа што подигоше наша несрећна браћа на нас, а понајвише на себе. Библијским догађајима свједочисмо. Старо и младо. Здраво и болесно. Хришћани и иновјерни. По киши и магли. По снијегу и мећави… Носисмо Тројичиндански завјет у срцима а спроводисмо га цијелим бићем. Страдали смо. Нека смо. Хвала Богу на томе. То је пут хришћански, усуд хришћански који прочишћује, који узвисује и надвисује све оно што је ташто и зло.

Са Блажовог моста, из скупштине, из домова православних расијасмо сјемење слоге, вјере, наде и љубави, које се изобрази у дивне ријеке литија. Те су ријеке оплемениле море братских подјела, стишавале буру неслоге и мржње уливајући се у своје Светиње. Тада смо бивали мирне луке, гдје није било бојазни за наше бродове. Тада смо бивали кошнице благодати гдје су се наше матице-Светиње изнова и изнова браниле молитвом од насртаја злих ројева клевете, пакости и братомржње.

НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ – орило се Ловћеном и Острогом, Дурмитором и Бјеласицом, Оријеном и Румијом… Зар је могло, зар је смјело друкчије бити у земљи Св. Василија и Св. Петра?

Освештала се Црна Гора ходом и тамјаном. Ипак, предстоји нам стражити. Стражити над овом дивном Слободом – најљепшим људским даром који нам је дат од Господа.

Стражимо заједничком молитвом у храмовима. Стражимо благосиљањем и праштањем. Стражимо, над својим и животима наших ближњих. Стражимо, сјећањем на наш завјет и на завјештања наших предака. Стражимо, због наших потомака који ће бити поносни на примјер који остављамо…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: