О мирењу четника и партизана

Пише: Немања Девић

Недавно преминули Милован Витезовић у једном есеју из 1990-их написао је да би као национални празник у Србији требало што пре установити Дан помирења. Као погодан датум предложио је 26. фебруар, празник посвећен Светом Симеону Мироточивом – и то не само зато што је то дан када се слави успомена на творца немањићке династије, већ и зато што је по његовом престављењу, управо над његовим одром, Сава Немањић, могло би се рећи и за живота Свети Сава, измирио завађену браћу Стефана и Вукана, који су непосредно пре тога водили дужи грађански рат, у који су се биле уплеле и стране силе, свака за себе заинтересована за утицај у Србији/Рашкој.

Ма колико су аналогије са средњовековљем немогуће, одређене подударности могу се наћи и у појединим догађајима из савремене историје. Дан помирења требало би да у држави која разматра стратешке правце свог деловања и усмерена је према будућности, сабере све Немањине и Савине духовне синове, да извида и бројне ране које су настале на српском ткиву у 19. и 20. веку. У том случају требало би институционално радити најпре на схватању значења покајања и помирења и њиховог значаја и изван црквене заједнице.

Толеранција је већ постала део сваког политичког речника, зашто би помирење као свесно уважавање другачијег било проблематично? Или би, можда, требало тражити ослонац у примеренијим терминима, који позивају на национално јединство, или понајвише обнову саборности.

Логорашка нација

У осврту на Други светски рат, опомињуће су и речи једног од истинских отаца нације Жарка Видовића: „Неважна је, нашем непријатељу, наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми! А за ‘њега’ сви смо ми ‘логораши’, логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999), показати и наши ратни савезници: да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не ‘устанци’ и ‘победнички ратови’). Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице!“

И то је истина: нашим непријатељима (немојмо се заваравати да не постоје!) српски народ је непријатељ као колектив, без обзира којој идеолошкој или политичкој групацији да припада.

Сетимо се усташких погрома из 1941. – прве мете су биле „српски попови“ због свог звања и улоге, без обзира што су их њихови српски парохијани лане тако оштро критиковали. Или немачких одмазди из 1942-43, када се у одмаздама 100:1 стрељају подједнако партизанске и четничке присталице („бандити“), без обзира што су ове војске у то време закрвљене на терену.

Како ће рећи један немачки официр: ратујемо против читаве једне девијантне културе. Или, када Али Шукрија анализира опасност од устаника и њиховог напада на Косовску Митровицу, па каже да неки од њих носе петокраке, неки кокарде, али да албанске масе не праве разлику међу њима него их све виде као исту опасност – српску. Или када некадашњи четник Благоје Јововић пуца у Анту Павелића у Буенос Ајресу 1957, а овај му, рањен, псује мајку „јеврејско-комунистичку“.

Примера је, дакле, прегршт, да док сами једни другима бројимо крвна зрнца и одређујемо подобност, непријатељи нас не разликују и виде истим очима. А наше поделе, у исто време служе неким који нам можда изгледају као савезници. Као када, након 27. марта 1941, за Југославију пред амбисом грађанског рата и геноцида у НДХ Черчил каже да је коначно „нашла своју душу“…

Гледајући на српске поделе из личног угла, вероватно припадам мањини Срба, којима је несхватљиво да се млади родољуби, навијачи „Црвене звезде“ и „Партизана“, међусобно убијају. Та мањина има пријатеље међу присталицама и власти и опозиције, а и међу пребезима из једне у другу партију на власти; свесна је да има претке и међу некадашњим четницима и међу некадашњим партизанима.

Зато су ми те поделе вештачке, наметнуте и напослетку у функцији сталног држања српског друштва у тензијама, без заједничке тачке ослонца и најмањег заједничког чиниоца (као што је нпр. „Косова репубљик“ за Албанце или „Домовински рат“ за Хрвате). Овде говорим само о личном сензибилитету, који се с временом можда претворио у жељу за неком врстом медијације међу потомцима зараћених фракција.

Можда је преломни догађај у том опредељењу била случајна посета селу Дадинце код Власотинца у зиму 2019, када су ми потомци четника и потомци партизана врло живо испричали своја опречна виђења резултата једне борбе која се одиграла у основној школи 1944. По „четницима“ су у тој борби победили њини, а по „партизанима“ њихова страна.

Притом, сведочанства су толико жива и убедљива, да верујем да, када би се нашли на суду, истражни не би могао да се одлучи којој ће страни да поклони поверење. Докумената, као за инат, нема. Узгред, упитао сам Дадинчане колико та школа тренутно има ђака, на шта су ми зачуђено одговорили: „Школа је затворена, нема овде више ђака.“

И ситуација је таква 15-20 година. Другим речима, док се свађамо да ли су у школи у Дадинцу победили четници или партизани, у интерпретацији нам је промакла чињеница да је исто село опустело и да је школа празна! А Дадинце буквално постаје метафора за целу Србију, трагично заробљену у 1945. години.

Замрзнути грађански рат

Југословенски комунисти никада нису ставили тачку на грађански рат, већ су га зарад политичких потреба 1945. само привремено замрзнули, „одмрзавајући“ га кад год је то било потребно током 1960-их, 1970-их, па и 1990-их година.

Стара јапанска идеја „баладе о Хајкама“ или савремена шпанска са „Долином палих“, где победници подижу споменик у славу побеђених, наравно, за њих је била мисаона именица.

Међутим, како су партијске стеге попуштале, друге југословенске нације почеле су да мисле о превазилажењу тачака раздвајања и некој врсти националног помирења. Код Хрвата је зачетник такве мисли (о измирењу усташа и комуниста!) био злогласни Макс Лубурић, што је можда и убрзало његово смакнуће од органа југословенске Удбе 1969.

Међутим, његове закључке касније ће преузети бивши комуниста и генерал ЈНА Фрањо Туђман, и почети да их промовише већ од 1980-их, да би их у пуној мери спровео као председник Хрватске током 1990-их година.

Још бољи примери могу се видети у Словенији, где је идеја о помирењу заживела од 1991. и где је, као резултат континуираног бављења надлежних институција овим проблемом (уз неограничене државне ресурсе) створена здрава политичка клима у којој, примера ради, комеморацијама жртава комунизма присуствују и представници антифашистичких и марксистичких организација, сматрајући то цивилизацијским чином и пијететом према недужним жртвама.

У исто време, на Лисичијем потоку у Београду, већ више пута заредом, уочи комеморације жртвама комунизма, освањују увредљиве и претеће пароле, све уз скрнављење спомен-обележја и претње организаторима скупа. Дакле, може се кад се хоће!

Да ова идеја не би била разрађивана само у теорији, сугеришем један од праваца таквог делања у Србији. Истина, свестан да се извесно ради о утопији и идеји која никада неће заживети. Иако на њу шкргућу зубима и на номинално левој и десној страни, важно је да је отворимо као тему и о њој 80 година после рата бар поразмислимо.

Почнимо од следеће идеје: рат је завршен и помирење је потребно. Не због прошлости, колико због будућности и спречавања нових манипулација српским осећањима, у којима ће на дугме из Вашингтона или Брисела браћа поново потезати оружје једни на друге.

Нове генерације, чији су дипломци рођени 2000, и који већински живе у добу високе технологије и доминантног одсуства идеологије, не знајући на којој страни су им се наврдедови борили, траже од нас брзе и једноставне одговоре на тему ко је 1941-1945. био на правој страни. Одговараћемо им емотивно, у складу са породичним традицијама, али је недавно неко паметно сугерисао: треба да волимо и поштујемо деду партизана, али истину је из српске перспективе носио онај који је био на Равној гори код Драже. То је први ниво отрежњујућих сазнања.

Државна равнотежа

Али у складу с тим, неопходна нам је и већа помоћ државе. Уџбеници историје углавном су у том погледу идеолошки избалансирани, али у јавној сфери комунистички наратив је и даље доминантан.Загриженим браниоцима комунистичког наслеђа због наглог пораста прочетничких манифестација причињава се супротно, али испред интерпретације треба поставити чињенице.

У социјалистичкој Југославији снимљено је преко 600 партизанских играних филмова, након успостављања вишестраначја само један са равногорском тематиком.

Само у декади 1952-1961. борачке организације под контролом КПЈ/СКЈ подигле су 14.402 споменика комунистичким револуционарима и „жртвама фашистичког терора“; укупан број можда је и двоструко већи. Друга страна, поред неких 6-7 споменика посвећених генералу Дражи Михаиловићу, није успела да до данас изгради ни један одсто од тог броја за своје претке. Знате ли за ма и један историјски роман са равногорском тематиком, који је достигао тираж Ћосићевог „Далеко је сунце“?

Стога, без обзира колико је то иритантно појединим НВО и либералним медијима, уз државну помоћ требало би реализовати све локалне иницијативе које имају за циљ меморијализацију стратишта и гробних места погинулих припадника ЈВуО и жртава револуционарног терора 1944-1945.

Где је могуће, уз објективно извештавање на телевизијском јавном сервису, извршити и ексхумацију жртава из масовних гробница (евидентирано је најмање 211 оваквих јендека и јама у скоро сваком граду у Србији) и омогућити им да почивају у миру. После вишедеценијских неправди, то је најважнија сатисфакција њиховим породицама.

Уз свест да је немогуће обележити чак ни значајнији део оваквих места, треба истрајати и на обележавању симболички три важне тачке: споменика жртвама комунистичког терора на Лисичијем потоку у Београду, споменика палима у мало познатој „другој бици на Зеленгори“ 1945, те проналаску посмртних остатака генерала Михаиловића и његовом меморијалу у престоници.

Охрабрити пописе жртава у свим локалним срединама и и створити један фонд за издавачку делатност те врсте, која би подигла трајни споменик свим невиним жртвама, које најчешће немају никакав други белег.

Уместо пропагандних филмова, требало би отворити медијски простор за презентовање нових сазнања историјске науке, израду документарних серијала, попут оног „Југославија у рату 1941-1945“, који се чини непревазиђеним, а који је снимљен пре равно тридесет година.

Ту долазимо и до питања везаног за „струку“, која не би требало да буде везана само за медицинску у времену пандемије. Потребни су нам најпре ваљани докторати и студије о идентитетски важним питањима, али одмах затим и њихова адекватна медијска презентација.

Дакле, истраживачима који се научно баве питањем Јасеновца 1941. или жртава комунизма из 1945. омогућити најпре адекватне услове истраживања у архивима, потом логистички помоћи у штампи и пласману књига, а онда и медијском пласирању резултата истраживања који за друштво могу да буду отрежњујући, можда и катарзични.

Паралелно са свим овим, наравно, промовисати и реализовати и истраживачке пројекте о страдању српског народа у логорима, пре свега у НДХ, и тако истрајати на идеји и здравим смерницама Жарка Видовића. Не истраживати само Јасеновац као велику и осетљиву тему, него и студије случаја о страдању Срба у Сарајеву, Сребреници, Кладуши, Бугојну, Љубушком, које ће нам показати суштинску геноцидну политику НДХ (али и других немачко-италијанских сателита, на тлу Велике Бугарске, Велике Мађарске и Велике Албаније), која је онамо где је спроведена ефективно и у континуитету, водила и ка уништењу већине српске популације.

Питање народних хероја

Наредни ниво био би заузимање јасне стратегије одабира датума и личности са којим се идентификујемо. Нису баш сви „народни хероји“ по којима се зову наши тргови и школе уистину били хероји. Нема више говора о 7. јулу као идеолошком празнику, већ треба трагати за другим интегративним датумима: 6. јун је дан свесрпског устанка у Херцеговини, 12. јул дан свесрпске побуне у Црној Гори, 31. август представља почетак масовног устанка и дан ослобођења првог града у Србији. Наравно, 21. октобар (Крагујевац) и 22. април (Јасеновац) представљају два најмаркантнија датума везана за страдање српског народа од окупатора и усташа.

Двадесети октобар треба да остане датум у спомен на партизански и црвеноармејски подвиг везан за ослобађање Београда. И 9. мај, по угледу на бесмртни пук у Москви, као датум који ће објединити следбенике оба покрета и заједничкој шетњи улицама престонице. То не говори само о нашем односу према 1945, већ и о вредностима које баштинимо као друштво 2023.

Нема бољег времена за започињање оваквог посла од фебруара. Не само због Сретења и Дана државности. Један врло важан датум му претходи: то је 12. фебруар, дан када су 1942. некадашњи четници и партизани, тада и једни и други немачки сужњи, заједнички извршили пробој у логору на Црвеном Крсту код Ниша, притом заједнички гинући на немачким жицама.

Симболика је вишеструка. Социјалистичка историографија је ту чињеницу занемарила, јер се није уклапала у њихов биполарни свет револуције и контрареволуције, садашња не би смела да такво огрешење о жртве понови. На крају, ту је и 26. фебруар, датум који нам је сугерисао Милован Витезовић и који смо цитирали на почетку овог текста. Дакле, фебруар је идеалан. Само још да решимо – у којој години.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: