О недељи, опет

Пише: Емило Лабудовић

Још једна недеља. Још једна од оних које више не личе на себе. Још једна од оних које су постале мјера нашег времена јер, кажу, само да издржимо још ову, па још ову, па још… и да опет не будемо сигурни да је готово. Али, то нам је што нам је, а доста нам је. Ипак, главу горе, и ово ће проћи.

Још једна недеља која се скоро ни по чему, осим по бројкама и нагађањима, не разликује од претходне. А бројке расту. Црни биланси и црне прогнозе да нијесу коначни. Италија, Шпанија, Америка… а не заостају ни други. Куга овога вијека, порођена (ваљда) у Кини терорише свијет горе и од најцрњих терориста. У маниру оног суморног вица кад Арапин каже: „Е, хвала Богу кад сам дочекао да је „бонђорно“ опасније од „Алаху екбер“!

Смрт је, дакле, и ове недеље прво лице једнине и множине, ове друге поготово. Али не било која смрт. Ова од короне је претекла и ставила у други план све остале. И не само то. Одузела је право покојницима на достојанствен опроштај, на сузу и мимоход. На цвијеће и ријечи опроштаја. Смрт је постала само објава у новинама и чин ужурбане сахране у најужем кругу не најближих већ оних који су се затекли и који могу да дођу. А многи, дјеца, родитељи, најближи пријатељи, другови из дјетињства, школе, са посла, из улаза, дијеле тугу и болују бол на даљину.
Ова недеља се од других разликује по томе што је стигла сат раније. Али, онима који су у казаматима сати мало значе. Јер ми више и не рачунамо на сате и дане. Недеље су мјере нашег времена.
Ова недеља се разликује и по томе што се колони драгих људи које односе вријеме, болест, удеси… смрт има милион разлога… придружила и Каћа. Катарина Брајовић – Никчевић. Ћерка, мајка, супруга, друг, пријатељ. Жена блага, лијепа, племенита, тиха… али жена горостас. Жена власница лијепих, одмјерених, паметних ријечи. Власница лијепих, аристократских манира, а храбра и увијек спремна „и на страшном мјесту постојати“.

Жена Српкиња, Подгоричанка и становница свијета културе, свијета којем је свим својим бићем припадала. Жена благих, топлих очију у којима се огледала блага и топла душа, а, опет, жена мач и посијек за све што је било људска коров.
Ове недеље, дакле, без права на опроштај какав је сваким треном свог не дугог живота заслужила, одлази и Каћа. Без права да се од ње опросте родитељи, пријатељи, саборци… А није умрла од короне, али корона је прво лице и наших живота и наших смрти. За њом остају ријечи које се памте, недописане књиге и текстови, једино оружје којим се користила.

А била је не мајстор већ велемајстор ријечи. Одлази у тишини, без ријечи које јој дугујемо јер нас је добрано задужила. Одлази праћена само супругом и ћерком, без свих осталих који би на њен частан одар приложили први прољећни цвијет искрену сузу. Без очевог лелека и мајчиног плача, одлази у нијемој тишини, као да се искрада. А била је тако присутна. И у првом ешалону борбе за часније и праведније друштво, за права и достојанство народа којем је припадала. А била је Српкиња са великим С.
„Недеља је дан када си отишла… „, о, како сурово истнито звуче ријечи ове пјесме јер ове недеље одлази велики човјек. Одлази Каћа.
Оревуар, Каћа и хвала за све чиме си нас задужила. И опрости што нијесмо стигли и нијесмо знали да узвратимо онако како си ти знала.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: