О неким питањима идентитета цркве у Црној Гори

Пише: Игор Балабан, протојереј

У савременом црногорском друштву ставови у погледу историјског националног и црквеног идентитета углавном су дубоко закопани у ровове, без икакве реалне могућности да се о тим питањима разложно и чињенично говори ослањајући се на многобројне изворе које посједујемо, но, ипак, и у таквим околностима, вриједи се понекад, истине ради, осврнути на аргументацију оних ”других”.
Не мислим да ће било ко промијенити мишљење због чињеница које ћемо овдје изнијети, али истине ради, неопходно је указати на нелогичности и/или погрешну историографску логику коју користе неки од идеолога новоцрногорства, која се идеологија заправо своди на не-српство или, све чешће, на отворено анти-српство.
Није нам намјера никога да подучавамо његовом или њеном етничком, националном или било којем другом идентитету, али је корисно да видимо шта стварно пише у изворима на које се позивају неки од поменутих новоцрногорских идеолога.
Непосредни повод за писање овог чланка су текстови Новака Аџића објављени посљедњих петнаестак дана на порталима који се иначе агилно баве пропагандом новоцрногорске идеологије. Амбиција Аџића је очигледно била да, будући незадовољан потписивањем Темељног уговора Црне Горе и Српске Православне Цркве, својој идеолошкој тези о црногорском историјском народном и црквеном идентитету нађе упориште у историјским изворима, конкретно у периодици из времена Књажевине Црне Горе. Уз нешто неуспјеле правне аргументације, ови његови текстови су највећим дијелом цитирање, тумачење и интерпретација новинских чланака и извјештаја тога времена.

Питање својине над православним црквеним непокретностима

Овом приликом се нећемо бавити опетованим бесмислицама о наводно насилном и неканонском укидању Црногорске Цркве, али ћу само кратко прокоментарисати питање својине над православним црквеним објектима, које помиње Аџић, јер ће се њиме, у мјери у којој буде потребно, детаљније бавити надлежни државни органи.

Право својине над сакралним објектима у Црној Гори нису имали ни владари нити држава, а ни племена, братства и слично, како се данас често може чути у Црној Гори. У Општем имовинском законику је изричито прописано да су имаоници (власници) ”православне цркве, манастири и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила или црковна власт, а то признање није у опреци са државним законом” (чл. 716). Такође је прописано да ”управа добара црковних… бива по уставу њихову и по наредби законите им (црковне) Власти” (чл. 718). Видимо, дакле, да је црквеном имовином, уз одређена ограничења (непокретна добра се нису могла продавати без допуштења државне Власти, чл. 719), управљала и газдовала законита црквена Власт у складу са својим правилима, ко год да је био формални имаоник: појединачна црква, манастир… Потпуно је ирационално тврдити да неки храм може да газдује самим собом. Он постоји у одређеном црквеном поретку и уколико не би био дио тог поретка и у погледу својинских питања, наступила би потпуна анархија у погледу управљања црквеном имовином, гдје би, потенцијално, свако могао да је узурпира без икакве одговорности. О раширеној идеји да у модерној и секуларној Црној Гори, држава треба да има својину над црквеном имовином, нећемо трошити ријечи. Поборници те идеје као примјер помињу само једну европску државу гдје је такав модел усаглашен са тамошњом Црквом, која је била суочена са вишедеценијским тешким посљедицама револуционарног антицрквеног насиља. Уосталом, тај модел ни тамо није онакав какав прижељкују његови домаћи подржаваоци. Не даје та држава данас једноме, а сутра другоме те храмове на коришћење.

Неистинита је Аџићева теза да се Темељним уговором ишта дарује Српској православној Цркви (он је назива и Црква Србије) или да се Уговором бланко признаје право својине било коме. У Уговору нису поменути конкретни црквени објекти, али је наглашено да ће се питања својинских права рјешавати у складу са правним поретком државе. Дакле, никоме се ништа не дарује нити признаје. У строго формалном смислу ова одредба није ни морала да буде присутна у Уговору јер се подразумијева да било које физичко или правно лице може да стиче својину искључиво на законит начин. С друге стране, било је неопходно да Уговор садржи и овакву одредбу која државу подсјећа на потребу да према носиоцима права својине над православним црквеним непокретностима (у случају Црне Горе, најчешће се ради о Митрополији и другим надлежним епископијама) задржи једнак однос као према свим другим власницима имовине. Како држава у претходном периоду, иако је на то обавезује закон, није била дорасла овој обавези и отворено је дискриминисала Цркву, ова одредба се сасвим оправдано нашла у Уговору, иако суштински не ствара нову обавезу држави у погледу уписа својинских права Цркве, поред оних које она већ има сходно закону.

Да се ништа није промијенило у односу према Цркви оних који су покушали да неуставно и незаконито развласте Цркву од њеног вјековног имена, идентитета, континуитета и имовине, свједочили смо прије неколико дана кад смо имали прилику да читамо како један високи партијски функционер налази за сходно да коментарише свога партијског колегу који је и предсједник једне локалне самоуправе, који се, замислите те дрскости, усудио да сједне за трпезу са митрополитом црногорским?! И онда такве ”демократе” говоре о томе како Црква сије подјеле по Црној Гори? Сије ли подјеле онај који прима све људе без партијске и националне разлике или онај ко има амбицију да дисциплинује своје колеге због сједења са ”погрешним” вјерским лидерима, који, узгред буди речено, уживају повјерење великог броја црногорских грађана? Но, то је друга прича, а ми се враћамо Аџићевим текстовима.

Савремена употреба појма ”Црногорска Црква”

Овдје је корисно напоменути да наше повремено коришћење израза ”Црногорска Црква”, особито у помињању историјских околности, нема намјеру да тиме означи национални идентитет свештенства и народа те Цркве (као што то Аџић покушава да докаже), јер су се они врло јасно изјашњавали о таквој својој припадности, што ће се видјети из неколико примјера које ћемо овдје представити, супротстављајући их онима које је Аџић врло грубо истргао из контекста. Иначе, сматрам да је неопходно да се не одричемо олако овога термина, јер је он дио укупног насљеђа наше Српске Патријаршије и никоме не би требало да буде дозвољено да га узурпира. Термин је посљедњих деценија компромитован због везивања за њега једне идеолошко-политичке псеудоцрквене организације, која је у њега учитала, не само не-српски, већ и отворено анти-српски садржај. Ни на који начин нас таква њихова злоупотреба не обавезује, с тим да смо свјесни да, код мање информисаних, оваква вишедеценијска злоупотреба представља довољан разлог за сумњу у оправданост његовог коришћења у савременом контексту.

Аџић није упоран у искључивом коришћењу појма ”Црква Србије”, који је, у новије вријеме, постао знак препознавања за истомишљенике новоцрногорске идеологије, а поред њега користи и званични назив наше Цркве – Српска православна Црква. Нећемо на то трошити много ријечи, али сматрамо да би, с обзиром да се они који га употребљавају позивају на то да тај назив – ”Црква Србије” – користе по угледу на Цариградску Патријаршију, било најпоштеније да користе назив наше Цркве из Томоса Патријарха Мелетија IV из 1922. године гдје се она назива Автокефална Уједињена Православна Српска Црква. Ако им је баш стало да форсирају назив Црква Србије, треба да знају следеће. У поменутом Томосу се овај назив помиње само једном, и то заједно са називом ”Црква Црне Горе” и ”Црква Карловаца” у контексту тога да се признаје уједињење њих три у Автокефалну Уједињену Православну Српску Цркву. Такође, у грчком оригиналу Томоса се ни на једном мјесту не помиње назив ”Црногорска Црква”. Дакле, Црква Србије се помиње само у контексту црквене организације у границама тадашње Краљевине Србије и тиме се врло јасно диференцира од Уједињене Српске Цркве.

Након ових неколико уводних напомена, да видимо којим изворима Аџић поткрепљује своје тезе и како их користи. Идемо редом.

Кривотворење прећуткивањем

У тексту под називом ”Црква Србије или: Отимач не може бити посједник црногорског сакралног културног насљеђа” (https://www.portalanalitika.me/clanak/crkva-srbije-ili-otimac-ne-moze-biti-posjednik-crnogorskog-sakralnog-kulturnog-nasljeda) Аџић наводи да су црква Светог Ђорђа на Жабљаку Црнојевића и црква Светог Петра Цетињског у Спужу саграђени од стране ”црногорске државе” и њеног суверена књаза Николе И Петровића Његоша, те стога не могу да буду у својини ”београдске Патријаршије” (иако ниједан храм ни у Србији ван Београда није у власништву ”београдске патријаршије”, већ је, у складу са Уставом СПЦ, у својини надлежних епархија или других црквено-правних лица), нити њене црногорске ”филијале” (коришћењем оваквих термина се баш показује уважавање према највећем броју православних вјерника у Црној Гори) – Митрополије црногорско-приморске.
Аутор не одговара на питање ко треба да има право својине над овим и другим сличним објектима, али, претпостављамо, сматра да треба да буду у државној својини. Зашто је то погрешно, већ смо написали у претходним редовима.
Такође, потпуно су ирелевантне Аџићеве опсервације о томе да Митрополија тада није постојала јер је сваком истинољубивом човјеку и истраживачу јасан континуитет данашње Митрополије црногорско-приморске од оснивања светосавске Епископије зетске до данашњег дана.
Оно што је много интересантније је како Аџић бира шта ће од извјештаја из тадашње периодике да објави у прилог својој тези. Па тако Аџић цитира само дио бесједе митрополита Митрофана Бана изговорене 31. октобра 1893. године (Просвјета, лист за Цркву и школу, година ВИ, свеска И, јануар 1895. године) приликом освећења цркве у Жабљаку, и то онај дио у којем митрополит велича књаза Николу и његову заслугу за ослобођење Жабљака и подизање храма, те на основу тога изводи закључке, не узимајући у обзир оне дјелове бесједе у којима митрополит каже: ”Јасан и непобитан је факт да је св. Вјера и Православна црква наша сачувала наш мили Српски народ у данима, кад му неиспитаним промислом Божим бјеше досуђено, да пренесе тешко исушење… Али спасоносна лађа Српске цркве преплови страшне валове преко петвјековнога океана народнијех мука и невоља…” Потом говори о господару Ивану Црнојевићу и како се он молио Богу да му ”Свевишњи покаже пут” да ”сачува светињу своје вјере и Српске слободе”, па му је ”Премилостиви Бог, који свагда и у свакој прилици чува Српски народ” показао пут ”да пође на ону страну, ђе горди Ловћен поносну главу у вис к небу диже”. Наставља митрополит Митрофан о значају града Жабљака, кога назива ондашњом престоницом ”убаве Зете, те витешке колијевке, из које су изашли и подигли се многи знаменити српски мужеви и великани”, те вели да је ”Св. благодат Божија” лебдила на рушевинама тамошњега храма Божијега и да је она ”неоскврњено чувала ондешње Српско земљиште и његове хришћанске светиње.” При крају бесједе, митрополит још позива окупљене да његују вјеру и јунаштво, те да ће им тако вјера остати тврда ”и да цркви нашој и народу српскоме неће моћи наудити ни сама врата адова.”

Дакле, митрополит Црне Горе Митрофан Бан 1893. године тврди да су Црногорци у спасоносној лађи Српске цркве и да су из Зете излазили српски великани, међу којима је и Иван Црнојевић који је чувао српску слободу. Аџић, с друге стране каже, да Српске Цркве није било у Црној Гори до ”анексије” Црне Горе 1918. године. Нека читаоци сами одлуче коме да поклоне повјерење.

У истом овом броју ”Просвјете” се налази текст под насловом ”Кратки поглед на наше свештенство у прошлости и садашњости”. У њему, између осталог, пише како су ”данашње војводе – попови остатци старијех јунака црногорскијех, који не даваху да омлитави храброст косовскијех јунака на овоме љутом камену” и да су ”наши попови, по своме положају и материјалном стању, били највећи мученици свога светога позива, али највјернији синови православне вјере и имена српскога”. Аутор текста Ф. Радичевић (несумњиво да се ради о дугогодишњем протођакону Филипу Радичевићу) подсјећа и на значај Цетињске богословије, па наводи предмете који се у њој изучавају, међу којима су: историја српске књижевности и историја и географија српских земаља.

У другом дијелу истог чланка, Аџић говори о освећењу цркве Светог Петра Цетињског у Спужу, позивајући се и на ”Глас Црногорца” (број 23 за 1897. годину). Аџић опет користи тај врло специфичан историографски метод који можемо назвати „цхеррy пицкинг“ (бирање трешања) или још јасније – кривотворење прећуткивањем. Он закључује како Српске Цркве у Црној Гори нема у вријеме освећења овога храма у Спужу и даје прилично опширни цитат чланка са стране број 2 овога броја ”Гласа Црногорца”, изостављајући посљедњу реченицу у којој аутор чланка вели: ”Нашијем топлијем молитвама за здравље нашег Ослободиоца, Оца и Господара, ми смо увјерени, да се придружује не само листом Црна Гора, него и сваки Србин гдје је год који”.

Свечана светосавска прослава у ”не-српској” цркви на Орјој Луци

Други Аџићев текст је објављен под насловом ”Случај Цркве Св. Николе на Орјој Луци: Црква Србије не може бити власник” (https://www.pobjeda.me/clanak/slucaj-crkve-sv-nikole-na-orjoj-luci-crkva-srbije-ne-moze-biti-vlasnik). У њему се, осим познате неутемељене тврдње да је Црногорска Црква укинута, а Српска православна Црква основана декретом регента Александра Карађорђевића, Аџић опет позива на ”Глас Црногорца” и то на број 3 из 1898. године. Као и претходног пута, читалац може претпоставити, аутор опет нешто прећуткује. Прећуткује ноторну чињеницу да податке о изградњи орјелучке цркве црпи из чланка аутора потписаног као Брђанин, који, ни мање ни више, у том чланку описује Светосавску прославу на Орјој Луци! Након што су одслужили Свету Литургију у цркви Светог Николе на Орјој Луци поводом празника Светога Саве, првог архиепископа српског и свршили водосвећење у мјесној школи, аутор ”Гласа Црногорца” нам преноси да је прва пјесма коју су ученици отпјевали била светосавска пјесма ”Ускликнимо…”. Шта ли Аџић мисли о онима који сад пјевају ”Ускликнимо…” можемо само да претпоставимо. Аџић је упорно неуспјешан у доказивању да је Црква тог времена не-српска. Но то га не обесхрабрује да настави. Вјероватно је претпоставио да нико неће погледати шта стварно пише у извјештајима које нам доноси.

Честитке црмничког свештенства, али и још понекога

Следећи текст који читамо је под насловом ”Како је свештенство из Црмнице Митрофану Бану 1910. честитало 25 година управљања Црногорском црквом” (https://www.pobjeda.me/clanak/slucaj-crkve-sv-nikole-na-orjoj-luci-crkva-srbije-ne-moze-biti-vlasnik). Овај текст чак почиње неким исправним Аџићевим закључцима о томе да Црква у Књажевини Србији није имала званични назив Српска православна Црква, те да је Црква у Србији и формално добила аутокефалност након Берлинског конгреса и признавања независности Србије. Не поставља, међутим, питање због чега то исто није тражила и Црква у Црној Гори, након признавања државне независности. Није, јер је своју самосталност црпила из аутокефалности Пећке Патријаршије, чије укидање суштински никад није признала. Но, Аџић даље у тексту наставља са нетачним тврдњама о томе да Свети Сава није добио аутокефалност за своју Архиепископију, потоњу Патријаршију и да светосавска Црква никад није била аутокефална. Све то и још много тога, у складу са својим уобичајеним стилом, доводи у везу са Темељним уговором и најзад нам као доказ о ”историјској и канонској аутокефалности Црногорске цркве” доноси један документ. Ријеч је о честитки свештенства Црмничке нахије коју су 6. априла 1910. године упутили из Вирпазара митрополиту Митрофану Бану, у којој му честитају двадесетпетогодишњицу ”тешкога али светог и узвишенога управљања Црногорском црквом”. Без икакве сумње, ова синтагма ”Црногорском црквом” је опредјелила Аџића да баш ову честитку приложи као некакав доказ. Помиње се више пута ова синтагма и код других који честитају митрополиту Митрофану, али она ни изблиза нема значење које јој Аџић учитава. Да би опет испитали специфични историографски стил Аџића, ваљало би да прочитамо шта још пише у извору одакле је Аџић преузео ову честитку, а то је ”Споменица о двадесетпетогодишњици архијерејске службе Његовога Високопреосвештенства Митрополита Црне Горе Митрофана Бана”, Цетиње, 1911. Послужићемо се и другим изворима у којима су ове честитке забиљежене. Већини тих честитки не треба никакво објашњење.

Одмах у уводном слову ”Споменице” нас дочекује податак да је митрополит примио ”велике, видне и дивне знаке пажње, љубави и уважења, како из пријестонице црногорске, тако и из цијеле наше државе, из читавог Српства, Словенства и осталих страна свијета”.

Књаз Никола му 6. априла 1910. године у Митрополији овако честита: ”Немам чиме више да Вас одликујем и да Вам укажем знак видне и трајне моје пажње. Имате Обилића медаљу за храброст – одличје које нема ни један епископ у Српству”.
У име чланова духовних судова, митрополита истог дана поздравља и Мираш Вукић, члан Цетињске Консисторије, који му говори: ”Шести април ове године, значајан је дан за историју српске цркве”, и наставља: ”Један такав горостас, једна величина првога реда, једна звијезда претходница на небу Српске Цркве, јесте Његово Високопреосвештенство наш љубљени Митрополит господин Митрофан.”

Што се тиче честитки свештенства, Аџић је могао да изабере и неку од других у којима се мало другачије одређује црквени идентитет, али није то урадио. Није – јер му, нажалост, није циљ да ово питање расвијетли и учини јаснијим, него да га уклопи у своја идеолошка виђења црногорске историје и идентитета.

Тако зетско свештенство, два дана раније од црмничког, 4. априла 1910. године пише своме митрополиту овако: ”Из историске и негда славом препуне српске Зете подручно Вам свештенство… честита то славље…”, па исказују увјерење да ће његова ”слава сјати” све док је гусала ”светог Србиновог знамења” и ”славне задужбине Немањића св. Мораче”. Исто ово свештенство, и уопште то не треба да се скрива, помиње у овом писму и ”црногорску цркву”, али је из ових кратких цитата сасвим очигледно да под тиме не подразумијевају анти-српску или не-српску Цркву.

Свештеници из Бјелопавлића шаљу честитку истог дана кад и зетски и у њој говоре о митрополитовој двадесетпетогодишњој архијерејској служби ”свемогућему Богу, милој домовини, драгом нам Српству, као и Узвишеном Господару…”

Из Шавника и околине свештеници шаљу честитку, такође 4. априла, и обраћају му се са ријечима: ”увјерени, Високодостојни јубилару, да и изван граница наше отаџбине, Српство и Словенство участвују одушевљено у овој општој радости”.

Још једна група свештеника окупљених у манастиру Ждребаонику, поздрављају митрополита 6. априла и пишу како се њихове ”благодарности” према њему ”умножавају” јер им је ”у дио пало да своје топле молитве принесу Богу” за његово ”драгоцјено здравље у светоме манастиру Ждребаонику, задужбини славних Немањића”. Ко је ближи овим људима? Аџић који Немањиће описује као окупаторе или они који и данас говоре о Немањићима с високим уважавањем како су то чинили ови свештеници?

Група државних главара, свештеника и учитеља из Љешанске нахије истог дана поздрављају митрополита ријечима: ”молимо, међу многобројним честиткама које данас примате, не само из наше отаџбине, него из цијелога Српства и свега просвијећеног свијета, изволите примити и наше најсрдачније честитање.”

Митрополиту Митрофану честитају и други епископи и свештеници из Србије и Карловачке Цркве, обраћајући му се као српском јерарху, а означавајући Цркву којој он предстоји као једну од српских Цркви. Није познато да је митрополит Митрофан или неко у његово име то оспоравао или реаговао због тога.

Синђел-ставрофор др Гаврило Дожић (потоњи митрополит црногорско-приморски и патријарх српски) се јавља митрополиту Митрофану из Солуна и поздравља га са јубилејом ”који је пун поноса и дике за цијело Српство и Српску цркву, а нарочито за нас Црногорце”. У истом писму пише и да је ова митрополитова прослава знаменити моменат ”у историји црногорске цркве”. За њега је очигледно Црногорска Црква дио Српске Цркве, као, уосталом, и за све његове савременике.

Чланови Консисторије никшићке у својој честитки прижељкују да митрополита Митрофана виде ”чила, здрава и весела, на столици светих српских црквених поглавара, у светој, славној, српској Пећској Патријаршији”. Оваква честитка врло увјерљиво свједочи о жељи Црногораца тога времена да се обнови Српска Пећска Патријаршија.

Јеромонах Симеон Поповић, настојатељ манастира Дајбабе, обавјештава митрополита да је 6. априла узнио молитве за њега пред Богом ”да молитвама Пречисте Његове Матере и угодника Његових, који су се негда свето подвизавали у славној Зети, родбини великог Стефана Немање” поживи дуго. Да ли ишта слично Аџић мисли о Стефану Немањи? Јесу ли Аџићеви истомишљеници духовни насљедници јеромонаха Симеона (данас преподобног Симеона Дајбабског), поријеклом из цетињског Доњег краја, или су то они који на исти начин као преподобни Симеон поштују Стефана Немања – Преподобног Симеона Мироточивог?

Поп Филип Микијељ из Главатичића (Грбаљ) се такође јавља митрополиту Митрофану и жели му да ”још много година поживи на корист свете православне матере цркве и понос српске народности”, а игуман режевићки Леонтије Митровић вели да тај дан (6. април) ”поздравља не само народ у српској Црној Гори” и још пише да је митрополит Митрофан ”одлични раденик на ораници Србинова напретка”.

Јован Јоветић, свештеник ћеклићки, честита митрополиту Митрофану јубилеј ”молећи Свевишњега” да још дуго поживи да књаз Никола ”обнови српско Душаново царство”, а митрополит ”српску патријаршију” и да ”као први Патријарх” сједне ”у патријаршијској српској обновљеној столици”. У складу са новоцрногорском идеологијом, црногорски свештеник не би могао овако да говори прије 1918. године, па ипак он то ради? Тим прије овако што не уклапа у Аџићеве идеолошке конструкције, будући да је о. Јован Јоветић био свештеник који је био затваран у вријеме тзв. Божићне побуне. Након стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца наставио је да служи у уједињеној Српској Патријаршији, коју је, како видимо из честитке, и сам прижељкивао.

Оваквих су ставова били и многи други учесници тзв. Божићне побуне. Ако би покушали да разлог сукоба опишемо данашњим рјечником, могли бисмо рећи да су побуњеници били на националној линији српског уједињења на челу са Николом И Петровићем, који би био српски краљ или чак цар у Призрену и митрополитом црногорским као Патријархом српским са сједиштем у Пећи, али је умјесто тога преовладала грађанска југословенска опција, која је подразумијевала југословенског краља и Патријарха српског, обојицу са сједиштем у Београду.

Да наставимо са разматрањем осталих честитки које Аџић не спомиње поред ове црмничке. Митрополиту Митрофану честита протопрезвитер Бућин из Котора (највјероватније – Јован) и назива га диком ”српских архијереја”.

Свештеник жабљачки Григорије Мемедовић се у честитки моли Богу да митрополита Митрофана ”Творац свевишњег престола штити здрава” и да још дуго буде ”на понос и дику српске цркве”.

Свештеници из манастира Косијерева се јављају ”са заједничког скупа испред светих мошти чудотворца светог Арсенија”. Ради се о Светом Арсенију, другом архиепископу српском, познатом и као Свети Арсеније Сремац, по мјесту свог поријекла. Необично би било да данашњи Аџићеви истомишљеници поштују овог директног насљедника Светог Саве, па онда опет постављамо питање ко је духовни потомак ових свештеника: они за које је Свети Сава ”геноцидни Растко Немањић” или ми за које је он наш духовни отац и просветитељ и чије настављаче на његовом трону, међу којима и Светога Арсенија, поштујемо до данас једнако као и свештеници са овог косијеревског састанка?

Још један од оних који се помиње као каснији учесник тзв. Божићне побуне је јеромонах (а касније и архимандрит) Никодим Јањушевић, у вријеме ове прославе – игуман манастира Подмалинско,. Он одаје признање митрополиту Митрофану као оцу одбране ”свете лавре Немањића Морачкога манастира”, а на крају закључује да ће митрополитовом јунаштву ”васцијело Српство благодарно остати”. Након неколико година емиграције послије Првог свјетског рата наставио је да служи у уједињеној Српској православној Цркви и био игуман манастира Жупа Никшићка.

Страдао је од комуниста већ 1941. године. Колико се његова борба за ”право, част и слободу Црне Горе” разликује од Аџићеве и његових истомишљеника, остављамо читаоцима да сами просуде из ове кратке честитке.

Игуман Пивског манастира Прокопије Врачар са неколико угледних Пивљана такође шаље честитку митрополиту Митрофану, па вели да њега ”сваки Србин зна” и да ”звук српскога гласа одјекује на све стране: живио нам на многаја љета.”

Граховски свештеник Крсто Кешељевић пише митрополиту да ће га се сјећати ”дуги нараштаји православни” који ће се дивити његовом неуморном раду ”како исти с крстом и пером у руци мјесто мачем чува српске светиње”.

Начелник Херцег Новог Гојковић моли митрополита Митрофана да изволи примити његове честитке са жељом да га ”Бог поживи још доста година на корист Српства и православља”, а слично му желе и посланик из Херцег Новог др Митровић, као и њихови суграђани Илија Антељевић, Крсто Радојевић, Славјанка и Никола Доклестић.

Из Роса се митрополиту Митрофану јавио луштички начелник Шпиро Калуђеровић који се, како каже у писму, усуђује да учествује у овом слављу ”из дна србинске душе” међу превеликим бројем ”одвојених Срба” и жели му да га ”промисао Господња поживи здрава… на дику и част српскога рода.”

Православно српско општество которско (Српска православна општина которска) честитају ријечима: Ис пола ети деспота.
Братство Меденица (међу којима и игуман морачки архимандрит Михаило Дожић) из Колашина шаље честитку са молитвом Богу ”да кормилом отачаствене цркве наше и у будуће буду руководили такови архијереји, који су вазда готови свој живот жртвовати и као војници свете Христове цркве и као ратници српског имена и његове отаџбине”.
Обласни судија у пензији капетан Стеван Раичковић из Подгорице пише да су га у намјери да честита митрополиту Митрофану водили они мотиви, који треба да руководе ”свакојег правог сина православне цркве, и сваког родољуба – Србина”. За свједока митрополитове величине наводи страшне часове које је митрополит очекивао ”у славној задужбини Немањића светом манастиру Морачи, као и дјело које учинисте – које ће српско свето знамење, гусле, док их буде, свагда помињати.” Додаје да је тиме митрополит учинио херојство ”којему се сваки Србин клања”.

Митрополитов синовац медицинар Марко Бан се стрицу јавио из Беча са честитком за јубилеј ”кога ријетко у том позиву славе српски архијереји”, а Томо Лукетић из Будве се моли да митрополита ”Свемогући Бог подржи до дубоке старости, на част и славу свега српског рода.”

Нешо К. Станић из Подгорице у честитки подсјећа на митрополитову улогу у чувању Морачког манастира, задужбине ”славних Немањића, у она најтежа доба, кад је азијатска сила намјеравала да и последњу искру Српства прогута у ове свете горе”.

Славо Ђурковић из Јошице се моли Богу да митрополита Митрофана дуго поживи ”на корист свете наше православне цркве, милог нам Српства” и кличе му из дубине своје ”српске душе”.

Крсто Мршуља из Биограда (свакако митрополитов грбаљски племеник) честита митрополиту Митрофану 25-годишњицу ”неуморног рада на благо наше мајке, православне цркве и српског народа” и жели му да сачува здравље ”за срећу и напредак раскомаданог и потлаченог Српства”.

Блажо М. Филиповић из Улциња шаље честитку – пјесму у којој, међу осталим стиховима пјева: ”Што си вјерно послужио /Српској цркви и олтару” и ”О, дај Боже, да још дуго /ти поживиш српском роду”.

Мислимо да је ово било довољно да покажемо недосљедност Аџићевог истраживачког поступка у погледу избора једне честитке у којој пише баш оно што он жели да истакне и нагласи. Но, већ знамо да њему није до истраживања него до покушаја доказивања својих већ изграђених идеолошких ставова.

Свештеник Цркве црногорске: ”Вјера и Црква главни чувари српске народности”

Долазимо и до посљедњега текста који намјеравамо да коментаришемо. То је текст под насловом ”Како су свештеници Црногорске цркве постали државни чиновници” (https://www.pobjeda.me/clanak/slucaj-crkve-sv-nikole-na-orjoj-luci-crkva-srbije-ne-moze-biti-vlasnik).

У њему се Аџић бави питањем споразума Министарства просвјете и црквених дјела и митрополита Митрофана, а који је преточен у одговарујућу законску одлуку, која је добила сагласност Државног савјета и коначно одобрење књаза Николе, а тиче се уређења плате за црногорско парохијско свештенство од стране Министарства просвјете и црквенијех дјела. Аџић и овдје бира да цитира само једно од благодарних писама свештенства и то оно које су свештеници из Бјелопавлића послали митрополиту Митрофану поводом овог за њих изузетно значајног рјешења. Писмо је, пише Аџић, објављено у часопису ”Просвјета”, у свесци В за 1900. годину.

По тексту који је Аџић дао у свом тексту, они два пута у писму помињу ”Цркву црногорску”. То је, без икакве сумње, био разлог да Аџић цитира баш ово писмо. Нисам за потребе писања овог текста могао да остварим увид у часопис ”Просвјету” за 1900. годину, али нема никаквог разлога да сумњамо у аутентичност текста. Већ смо објаснили да тај термин сам по себи није споран, осим што га Аџић и његови истомишљеници потпуно погрешно интерпретирају. Аџић помиње и запис из ”Гласа Црногорца”, број 11 из 1900. године, у којем се даје само кратка вијест о томе да су се свештеници бјелопавлићки окупили и послали ову благодарност. По списку који Аџић даје то су мање-више исти они свештеници који су десет година касније у двије одвојене честитке честитали митрополиту Митрофану из манастира Ждребаоника, којег ти свештеници називају задужбином ”славних Немањића”. То су исти они свештеници који о митрополитових двадесетпет година архијерејства говоре као о служби ”свемогућему Богу, милој домовини, драгом нам Српству, као и Узвишеном Господару…”

Аџић је ту кратку вијест из ”Гласа Црногорца” бр. 11 из 1900. године коректно цитирао у цјелости, али је, очекивано, потпуно прећутао друге двије из истог броја у којима се такође говори о свештеничкој благодарности због стављања на државни буџет, што ће их, како су тада писали, избавити из сиромаштва и прекинути непријатности у погледу прикупљања парохијалног бира, који се купио од вјерника на име издржавања свештеника. У једној од ове двије вијести нема елемената које су интересантне за ову нашу тему, али у овој дужој итекако има. Наиме, Мираш Вукић, свештеник и учитељ из Ријечке нахије коментарише ово рјешење о платама и следећим ријечима: ”ово нам најбоље може показати историја српске цркве и сваки Србин који се имало бави проучавањем своје прошлости, види и признаје да су вјера и црква били главни чувари не само српске народности и језика, него и српских државица.” Наставља у сличном тону: ”Нема, ваљда, Србина, који би данас одрицао ону важну улогу, коју је толико вјекова вршила православна вјера и црква у српском народном животу, па та вјера и црква и данас су главни чувари српске народности и језика по свим оним српским земљама – којима још сунце слободе није сијнуло.” У даљем тексту, свештеник Вукић говори о томе да шта су били разлози да се донесе ово рјешење о свештеничким платама, а потом обавјештава да је свештенство ријечке нахије принијело благодарење у цркви Светог Николе на Ободу и телеграмом послало благодарност књазу, митрополиту Митрофану, министру просвјете, као и митрополиту хаџи Саву Косановићу у Улцињу.

У следећем ”Гласу Црногорца” број 12 од 25. марта 1900. године наилазимо опет на рубрику ”Одзив на уређење свештеничких плата”. У извјештају из Улциња пише како ”народ у овом Српском Приморју, а понаособ овдје у Улцињу” прославља све свечаности и догађаје, па је тако било са овом ”установом” – Законом о уређењу свештеничких плата. Даље се у тексту описује како је та прослава протекла, како је служена Литургија, потом читана Окружница митрополита Митрофана којом се рјешење о свештеничким платама саопштава свештенству и народу и како је о корисности овог рјешења бесједио мјесни свештеник Јован Вујановић.

У ”Гласу Црногорца” бр. 13 од 1. априла 1900. године опет се појављује рубрика ”Одзиви на установу свештеничких плата” у којем се описује како су то примили свештеници из Мораче, као и они са Грахова, из Бањана и Опутне Рудине. За ову нашу тему је интересантан и један кратак чланак у истом броју у којем Б. П. Пекић из Шестана пише о запуштености манастира на острвима: Старчево, Бесачка (Бешка) и Морачник на Скадарском језеру, које назива на ”старим српским задужбинама”.

Црногорска периодика из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе обилује сличним подацима који не иду у прилог идеолозима новоцрногорства, међу којима је и Новак Аџић. Не разумијем да икоме може да падне на памет да у ”Гласу Црногорца”, ”Просвјети” и осталој периодици тражи упориште за не-српски и још горе анти-српски новоцрногорски идентитет. Вјерујемо да ће се сваки пут наћи неко да одвоји мало времена и одговори на те узалудне покушаје.

Држим да Црква није и не треба да буде неговатељица ничијег националног идентитета и да је дужна да људе прихвата у своју заједницу без обзира на њихово етничко, национално или политичко-партијско опредјељење. То је Христова заповијест и послање Цркве: ”Идите и крстите све народе…” Све ово, ипак, не значи да јој је допуштено да учествује у фалсификовању чињеница из своје историје или да на такве фалсификате пристаје, нити да због наводне отворености треба да се одриче свога еванђелског учења, по којем је дужна да свједочи сваку истину и правду овога и онога свијета.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: