О Његошу питајте Његоша

Пише: Максим Драшковић

Његошев дан (Дан Његошевог рођења), свијетли и свети празник – за Црногорство, за Српство, за Славјанство…за Васиону.

Његош – рођен, а не створен, жив и непролазан – за прошлост, за садашњост, за будућност – за вјечност. Да га славимо, светкујемо и почитујемо, од себра и пастира, безбожника и духовника, до цара и владара – да буде роду дика. Да се не надгорњавамо и отимамо , нагађамо ко је, чији је – јесмо ли ми Његови, или Он наш.

Послије онога Матијиног чуда и чуђења – зашто пишу послије Његоша – још је веће чудо и чуђење – шта се све, и то без имало зазора, усуђујемо да говоримо о Његошу, о његовом рођењу, бићу и родослову. И откуда нам та безумна и неука дрскост, и право без права да, злурадо, пристрасно и за своје себичне потребе, грабежно и насилнички чепркамо по његовом житију, и то поред њега живог – занемарујући и поништавајући голе чињенице и све оно што је Он сам о себи посвједочио.

А, поред много тога осталог, посвједочио је, у градацијском поретку, да – јесте Његуш, јесте Катуњанин, јесте Црногорац (по регионалном одређењу), јесте Србин, јесте Југословен, јесте Словен. Посвједочио је да „српски пише и збори“, да му је „народност србинска, ум и душа славјанска“.

У посвети збирке Пустињак цетињски, навео је да „Србин српском роду своме ово дјелце посвећује“. “ Лучу микрокозма“ посвећује свом преблагом учитељу Симу Милутиновићу, „српском писцу небом осијаном“, „Горски вијенац“ Карађорђу, „праху оца Србије“.

Ријечима свог јунака из „Лажног цара…“, Танасија Мркојевића, Његош проклиње: “ Сваки Србин који се превјери, просто вјеру што пригрли другу, но му просто не било пред Богом што оцрни себе пред свијетом, те Србином не звати се хоће“. У истом дјелу, гласом сердара Вукала, кликује: „Весели се, праху Немањића, Немањића и Гребељановића, јер ће… ријеке од нечастиве крви агарјанске, опрат Србу љагу са образа“.

Захваљујући на братском гостопримству Србима римокатолуцима у Котору, трговцима Лумбардићима и контима Ивановићима, пише пјесму Србин Србима на части захваљује, у којој каже: „О, ви Срби, свуд ли српствујете, дужност чојства праву испуњате! Српствуј дјелом, вјеруј што вјерујеш: лактом вјере глупост чојка мјери, а озбиљност дјелом и врлином“.

Само у „Горском вијенцу“ на више од двадесет мјеста, Његош помиње Србе и Српство, да не набрајамо колико пута мимо тога пјева о Косову, цару Лазару, цару Душану, Обилићу, Немањићима… А тек збирка Огледало српско и много других неизбрисивих и непорецивих трагова кроз његово бесмртно дјело, довољна су знамења и необорива свједочанства о Његошу.

Па све да ничега од наведеног и ненаведеног нема, за потпуну истину о Владици Раду, довољно би било питати његову мајку Ивану (А ко то може боље знати од мајке?) и призвати њене опроштајне ријечи – “ просто ти млијеко српско којим сам те подојила“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: