О образовању

Пише: Батрић Бабовић

Образовање није знање. Ако образовање није знање, онда ни знање није владање. Са друге стране, само владање није власт над потчињенима или подређенима у систему уколико не садржи власт над собом, па је тешко наћи униформну, јединствену и свеобухватну дефиницију самог образовања. Неко је давно рекао да је образован само онај човјек који има образ.

Појам по имену образ до данас нико није дефинисао. Он је шири од свих етика и морала, а непрецизнији од свих књижевних форми и норми које су доступне за његово именовање, прецизирање, постављење и прилагођавање свакодневној употреби. Образ се може подводити као синоним десет божјих заповјести, Старог Завјета, Новог Завјета, Библије… Фридрих Ниче, Имануел Кант, Серен Кјеркегор и Лав Толстој јесу били зналци, али нису били еквиваленти Фјодора Михаиловича Достојевског и Николаја Берђајева. Леонардо да Винчи и Рембрант имали су сликарску генијалност. Све остало што се веже за њих двојицу јесте под велом тајне. Колико од времена кад су битисали па до данас има у нашем народу стараца Милија, Филипа Вишњића, Јефимија, Ана, Јелена, Николаја, Јустина, Његоша, Мркаља, Тесли, Миланковића, Пупина… винчанских писама, старчевачких култура?

Кад ћемо схватити васељенски значај патријарха Павла, владике Атанасија и митрополита Амфилохија? Колико космичких ера треба да прође до јављања оваквих личности? На другој страни, професор математике, физике, хемије, биологије или било ког предмета може бити зналац своје области, уз истовремено постојање пустиње по моделу општег образовања.

Исто може обухватити инжењере, архитекте, политичаре, представнике власти и опозиције, универзитетске великане, љекаре, мистике и агностике са атеистима. Мисли се баш на оно образовање у чијем коријену лежи ријеч образ. Постоји безброј информисаних људи без општег знања и у исто вријеме велики број људи уских знања без општег образовања. Такви профили личности идеални су за глобализам и све тоталитарне режиме. Процес мишљења треба укорити, а слободу дефинисати јасним новопоредачким одредницама. Свијет уређивача и редактора нових беспоредака постаје комфорнији кад се мишљење стави на шине контролисаног једноумља и симулиране демократије, а мозак тог мишљења је ван локомотиве и пруге којом таква мишљења путују. У прилог овим констатацијама иду хиперпродукција диплома, факултета, последипломаца и доктора наука, уз пад свих нивоа квалитета наставе и наставних програма. Морал и етика постају страно тијело у свим видовима стицања знања и образовања.

Дужина трајања диктатура и једноумних система директно су пропорционални одсуству образа, а етика и морал јесу еквиваленти истог. Гдје је свијет са знањима и образовањима показаће оно доба које тек долази. О већ виђеном и проживљеном релативно касно је писати и говорити. Трауме од бескичмености живље су него икад, а здрава памет одавно одумире природним и неприродним путевима. Изгледа да ће лудила равнодушних типова бити вакцина за апатије којима нас приређивачи новотворине воде амбисима које око још није видјело, нити уво чуло. Прасак престанка смисла се приближава. Сигурним кораком настаје релативизација живота. Шта је у коначном циљ актера операције нико не зна. Видљиви су пропадање духа, лоша знања и обрасци њихових усвајања са одсуством образовања. А све то је више него довољно за нестанак људске врсте и нација.

Овај процес континуирано и неумитно тече. Чекају се нове Кафке и Орвели као суперпозиције несвелог модерног неодарвинизма да појасне сигнално-рецепторске тајне душевног растакања. Крај је на путу који губи свој идентитет. Ко су слијепи путници показаће будући догађаји

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: