О односу верског и националног

Пише: Тајана Потерјахин

Будући да је српска култура темељно хришћанска, поставља се логично питање: како српски национални идентитет и хришћанство могу да се третирају као антагонистички пар? Одговор је једноставан: не могу, изузев у фантазмагоријама либералних теолога

О политичким узроцима и историјским околностима који су допринели томе да “баук етнофилетизма” постане један од најчвршћих аргумената у либерализацији, односно расрбљавању савремене српске теологије, а следствено, српског друштва и народа, али и о самом етнофилетизму детаљно је и бриљантно, са богословског становишта, у више наврата писао Дарко Ђого и његовим увидима није потребна било каква допуна.

Међутим, можда није сасвим бесмислено укључити у анализу овог феномена, који временом у нашој јавности није изгубио на значају и замаху, већ напротив, постаје самоподразумевајуће опште место, још једну перспективу, која би се фокусирала на саму природу односа националног и религијског, на етнолошки, културни аспект важности традицијске основе, континуитета и националне самосвести у очувању целовитости идентитета, која свакако подразумева и верску одредницу, у оквиру самоперцепције заједнице али и живота сваког појединца који је сачињава.

Све чешће, као део хуманистичко-глобалистичког “Верују”, не само у јавном медијском простору, већ и у приватним разговорима, дискусијама на друштвеним мрежама, изричу се ставови који конфронтирају национално и религијско. Подједнако учестало, саговорници који мисле или осећају другачије, сматрајући их кохерентним, нису кадри да артикулишу своје одговоре – између осталог и због тога што је наспрам ауторитета апостола Павла чије се речи најчешће у овом контексту цитирају, најпаметније заћутати.

“Нема више Јеврејина ни Грка, роба ни слободњака, нема више мушкога ни женскога, јер сте сви ви једно у Христу Исусу, а кад сте ви Христови, онда сте семе Авраамово и наследници по обећању.” Проблем са овим цитатом је то што он уопште не говори оно што глобалистички агитатори желе, јер бисмо се у случају прихватања овог недоследног и буквалног тумачења морали одрећи и својих полних идентитета и свих пракси (укључујући и размножавање) које из њих произилазе, те би се испоставило да је заправо мода хермафродитства и “трансџендеризма” у ствари последица хришћанског учења, према коме више нема ни мушкога ни женскога него су сви једно.

Из тог разлога, вероватно, цитат се најчешће и не употребљава као смислена целина већ тенденциозно и произвољно скраћује. Када Христос каже: “Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан, и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан” – Он успоставља поредак, а не укида категорије.

Љубав према ближњима смешта у оквир хришћанске љубави формирајући хијерархију смисла и спасења. Јасно је, дакле, да се на идеолошкој фрагментацији библијског текста и интелектуално непоштеним тумачењима не може засновати било које уверљиво становиште.

Смисао поруке

Враћајући се посланици Галатима, разумећемо да је управо последња реченица наведеног цитата од највећег значаја за ову тему – апостол тврди да је припадање Христу једини услов наслеђивања Царства, и тако, пре свега, укида идеју о првенству Јевреја него све хришћанске народе проглашава народима Божијим, као што је претходно учинио и сам Христос.

То је тачка у којој историјска судбина сваког појединца који је припадник одређеног народа постаје недељива од перспективе тог истог народа у вечности: сви народи коначно стичу право да се сматрају Божијим.

Да би се разумела логика ове везе, наравно, неопходно је познавати неке основне претпоставке науке о народима и о културама. На првом месту, треба одбацити представу о друштву као механизму састављеном од много ситних шрафова: далеко је примереније замислити било коју заједницу, а нарочито традиционалну, као биолошки организам који се такође састоји од разнородних делова, који, међутим, нису заменљиви као што је случај са машином.

Чак и при трансплантацији органа, увек постоји велика вероватноћа да ће тело одбацити пресађени орган. Припадник било које традиционалне заједнице, у овом случају говоримо о народу, није индивудуа која самостално плута у датом друштвеном простору сударајући се са другима, већ незаменљива ћелија чврсто повезана са свим другим ћелијама организма.

Њен лични живот одређен је вредностима заједнице и формулисан саборним уговором о добробити свих – и њена слобода, у том смислу, пројављује се као капацитет да се испуни сопствена сврха, а не да се пронађе хипотетичко и самодовољно “ја”, тобож изгубљено у универзуму општег и заједничког, али суштински, увек усмерено против њега.

У прошлости антропологије и социологије било је много покушаја да се оспори органицистички поглед на друштво, но понуђене алтернативе нису биле много убедљивије, нарочито стога што су дошле на идеолошком таласу критике расних теорија.

Са друге стране, ни инсистирање на идентичности принципа по којима функционишу природа и друштво није сасвим плодоносно, потребно је уважити чињеницу да у свету не постоји још један такав феномен као што је људско друштво, или заједница која нас овде конкрето занима: народ.

У овом тексту избећи ћу да детаљно тематизујем разлику између појма народа и нације, иако је у ширем смислу и за другу перспективу она значајна за разумевање етнофилетизма, због тога што се конкретан српски идентитет у историји појављује искључиво као народни: Србима је појам нације суштински нов, релативно је слабо употребљив и сувишан, пре свега због тога што се у случају српског идентитета етнички, политички и културни аспект практично у потпуности преклапају.

Срби већ готово хиљаду година поседују свест о томе да су народ. Артикулација те свести коинцидира отприлике са моментом крштења и утемељењем хришћанске државе Немањића. Оно што је још важније, када говоримо о хришћанству, јесте чињеница да Срби себе препознају као заветни народ.

То значи да су, управо према упутству апостола Павла, прихватајући Христа за Бога, са Њим успоставили трајни колективни савез. Светосавски завет испуњава се у косовском: тешка историјска судбина нашег народа, чији трагизам достиже врхунац у двадесетом веку, губитку сопствене државе и јасеновачком страдању у том смислу, представља крстоносни ход, континуирано успињање са Христом на Голготу, чијим се заобилажењем нико не може спасити. Јасно је, дакле, да есхатолошку судбину српског народа одређују његови избори у историји.

Можда кључна тачка у оспоравању “етнофилетистичког аргумента” јесте антрополошко објашњење односа у коме се налазе појединац и заједница, у овом случају народ.

Прецизније, треба поставити питање како се Срби спасавају изван хришћанског оквира сопствене културе и зашто је уопште потребно негирати и реметити природно хармоничне односе између хришћанских идеала и српског националног бића, уколико је коначни интерес спасење сваког појединачног човека као врхунске вредности у Универзуму?

Идентитетски континуитет

На овом месту корисно је, поред појма културе увести један још оперативнији термин чије је исправно разумевање у овом случају неопходно.

Ако под културом подразумевамо све оно од чега се састоји свакодневица једног друштва: скуп обичаја, уверења, животних пракси, вредности, права, знања и тако даље, како бисмо разумели свепрожимајућ карактер узајамних односа саборног и личног говорићемо о традицији, као историјском континуитету вредности и културног идентитета. Завет је условљен постојањем традиције. Он јесте, у случају српског народа, традиција сама.

Разумевајући важност коју идентитетски континуитет има у очувању духовне и политичке виталности народа, Црква није инсистирала на укидању затечене словенске културе, већ је тежила метаморфози и поновном кодирању културних значења.

Без обзира на важност личних избора и прегнућа појединца, његов капацитет једноставно није довољан, уколико за собом не оставља предање

Најпопуларнија легенда о настанку крсне славе, без обзира на њену аутентичност, указује управо на чињеницу да је народ препознао и поздравио ово најстојање приписујући своју данашњу културну специфичност синкретистичким капацитетима светосавске доктрине и самој личности ауторитета ког сматра својим духовним оцем, Светог Саве. Црква је, дакле, сачувала најдубље слојеве предхришћанске традиције уместо да их одбаци, дајући им нова значења и место у новом верском поретку и култури, обрачунавајући се само са оним аспектима старе вере и начина живота које није било могуће прилагодити хришћанству.

Данас паралелно са настојањем да се национално обесправи у верском контексту, али на наоко сасвим другом колосеку, постоји и тежња да се минимизује значај крштења или чак критикује христијанизација Срба, као тобожњи пројекат потчињавања многобожачког народа слободних Словена који су и пре Немањића самосвесно постојали на историјској сцени.

Без намере да на овом месту дискутујем са оваквим ставовима, констатоваћу објективно да је, без обзира на наше жеље и верско опредељење, српски идентитет већ вековима неодвојив од српске цркве и од Христа, што важи и за саму српску државност.

Материјална и нематеријална култура Срба, практично целокупно историјско наслеђе утемељено је у хришћанству као целина. Није потребно нити, у смислу простора економично, наводити таксативно све примере који кроз историју илуструју снажан утицај Српске Православне Цркве на степен националне самосвести, која је у условима ропства и окупације била, између осталог, услов биолошког опстанка. Бити, односно остати хришћанин, значило је сачувати наслеђен идентитет, то јесте остати у окриљу своје, пре свега породичне, али и националне традиције. Зашто је то важно колико и физички опстанак?

Традиција представља колективно, односно саборно сећање заједнице. Као што човек када оболи од амнезије постаје дезоријентисан, престрављен и идентитетски угрожен, тако и друштво које нема трајно упориште или изгуби живу везу са минулим временом, вредностима и културом предака, постаје конфузно и неартикулисано у формулацији својих интереса, између осталог, и у геополитичком смислу.

Сећање је агенс традиције. Зашто је оно толико важно? Зато што ниједан стабилан друштвени систем не може да се формира и утемељи у једној генерацији, између осталог и због кратког трајања човековог земног живота. Без обзира на важност личних избора и прегнућа појединца, његов капацитет једноставно није довољан, уколико за собом не оставља предање: систем вредности, идеја, нематеријални и материјални оквир, односно културу, која ће наредној генерацији представљати кључни оријентир самоидентификације и самоодржања.

Не само историја, већ и праисторија човечанства сведочи о снажној потреби човека да иза себе остави сведочанство о своме времену и свету. Свест или барем инстинктивно разумевање важности тих меморабилија стара је вероватно колико и човечанство. С обзиром на то да је човек истовремено биће које се сећа, и социјално биће, осим личних успомена, нужно постоје и колективне, као траг заједничког тренутка у времену. Што је саборно памћење виталније, и сеже даље у прошлост, то је идентитет темељнији и заједница, у том смислу, стабилнија.

Сложена појава

Овде је нужно да застанемо на тренутак и посветимо се самом сложеном појму идентитета. Било да се говори о индивидуалном или друштвеном идентитету, најважније је увек имати на уму неспособност људског бића, уколико је психички развијено до нивоа самосвести, и заједнице састављене од таквих појединаца, да постоје изван нужности (само)одређења.

Хјум то презицира, сматрајући да је идентитетска релација својствена сваком бићу које има трајање. Утолико више, ово важи за колективне идентитете. Свест о припадности некој групи, уз разумевање карактеристика те групе и препознавање у њеним вредностима проистиче из чињенице човекове друштвености.

Савремена политичка теорија, али и антропологија са њом, уложила је велике напоре да оспори природност народног односно националног идентитета, но ова стремљења треба посматрати пре свега у кључу идеолошког, политичког и економског притиска глобализма и императива да се обрачуна са сувереним националним државама.

На нивоу појединца, односно личности, могуће је пратити идентичан тренд. Идентитет је највећи проблем постхришћанског друштва: он представља тежњу, чежњу особе да буде Ја окружено другим Ја које препознаје. То представља препреку трајном обезличењу човека коме је у постхришћанском систему задато да буде само шраф у производњи и поводљиви конзумент.

Индустријско либерално друштво не трпи традицију због њеног израженог осећаја за личност, из истог разлога, тежи да укине и концепт народа који је увек, нужно, заједница личности које, осим крви и тла и чвршће од њих, повезује истоветна култура односно: начин живота и поглед на свет, те исти интерес наспрам других, не нужно непријатељских народа.

Уколико прихватимо хришћанско уверење да је афирмација суштинског Ја, према начелу тројичне љубави као апсолута личног постојања, немогућа изван односа са другим, постаје јасно да колективни и индивидуални идентитет не могу постојати један изван другог управо стога што су односи љубави истовремено односи припадања, истоветности или сродности.

Ово је идеја захваљујући којој је хришћанство успело природну заједницу појединаца који имају заједничке сроднике, језик, културу и уверења: укратко, историјски народ, да преобрази у заветну заједницу окупљену око Цркве. У прошлости, српски народ то јесте био.

Примедбе које теже овакве увиде да прикажу као романтизовање и идеализацију прошлости нису засноване на етнолошким чињеницама већ управо на идеолошкој потреби да се слика прошлости моделује спрам захтева за модернизацијом.

Када кажемо да је хришћанство језгро српске традицијске културе, то не значи да је сваки појединачни члан заједнице о којој говоримо био морално беспрекоран или богословски образован, нити да у њеним оквирима нису постојале и опстајале установе другог порекла или функције: не постоје монолитна друштва: ради се о томе да је управо тај широки оквир био хришћански, да је разноликост живота њиме била омеђена и у највећој мери контролисана. Културни код носио је доминантни отисак културе хришћанског живота.

Значај православља

У таквом амбијенту, дакле, настајао је и прилагођавао се историјској стварности српски народ. Село дуго остаје обредна заједница, али обичајни календар усаглашава се са годишњим кругом хришћанских празника. Усмено предање, дефинисано сећањем на кључне тачке колективног историјског искуства (време Немањића и косовску епику), тамо где чак ни свештенство није у потпуности писмено, без проблема одржава виталном аутентичну српску традицију.

Величанствене задужбине српских краљева снагом језгра трајно делују као средишње место не само духовног већ и живота народа уопште. Тако некадашњи мали Србин, одмах по рођењу, усваја православље као један од кључних и неупитних аспеката свог личног идентитета, али и интегрални део своје свакодневице и животног круга. Срби се одвајкада поздрављају међусобно поздравом “Помаже Бог.”

Друштво које настоји да се ослободи императива идентитетског одређења, осим што нужно прекида континуитет са прошлошћу, има проблем да дефинише себе у будућности

Српство и хришћантво не само да се не налазе у колизији, него заједно чине логичну идентитетску целину. То не представља неки културну специфичност нашег случаја: свака традиција јесте свеобухватан и свепрожимајућ метафизички систем на коме се заснива артикулација рационалних потреба појединца и заједнице, како би, у хармонији духовног и материјалног, оне могле да буду испуњене.

Наиме, личност се формира у оквиру заједнице уређене и дефинисане културом. Родитељски пар, уколико се идентификује са својом заједницом, васпитавајући дете, преноси му вредности које њихово друштво сматра исправним, али осим тога, шира заједница сама, чим дете ступи из првобитне породичне изолације “у свет” успоставља са њим један равноправан однос у коме се узајамно изграђују.

Социјализација, дакле, није тек пука интеракција између различитих јединки већ својеврсна култивација природног човека: формирање моралног и духовног личног хабитуса. Заједница која не поседује јасне представе о вредностима, логично неће поседовати капацитет да исправно социјализује појединца.

Заједница која није хришћанска неће ни тежити да одгаја нове хришћане. У њој је, у најбољем случају, појединац стављен пред велики број различитих избора које постхришћанска и антитрадиционална култура не рангира на скали смисла или вредности, јер испред добробити појединца држи умишљени идеал, односно политички конструкт идеала његове слободе.

Из ове наопаке и инфантилне перспективе која слободу човека своди на модел избора у супермаркету, све заступљенији образац васпитања који подразумева одбијање родитеља да детету “било шта намећу” црпи субјективни осећај моралне супериорности, иако у реалности узрокује све озбиљније проблеме код младих генерација које суочене са одсуством усмерења и васпитања развијају бројне неурозе и идентитетске кризе услед којих хипертрофира неструктурисано насиље.

Једноставно, друштво које настоји да се ослободи императива идентитетског одређења, осим што нужно прекида континуитет са прошлошћу, има проблем да дефинише себе у будућности а своје чланове у садашњости.

Губећи тако не само кључна обележја него и функције које људска заједница по природи ствари има, такво се друштво суштински одриче самог себе, покушавајући нагласком на индивидуу да се самоукине, остављајући појединца да плута у социјалном и културном лимбу из чије би богате понуде разнородних садржаја требало сам да одабере – оно што му се допада по критеријуму који нема дубље и моралније утемељење од тренутног личног осећаја и афинитета.

Осим што претпоставља ирационалну веру у “добро у човеку”, која никада и ничим у историји није оправдана, неку врсту модерне верзије просветитељског мита о племенитом дивљаку, овај приступ релативизује значај васпитања, учења и бриге о психолошком и духовном бићу човека. Препуштање појединцу “слободе” да сам бира шта ће да буде, чак и ако, као у случају идеолошког појма рода то подразумева негирање биолошке стварности, у оваквом друштву сматра се најузвишенијим чином и принципом хуманости.

Питање трајања

На најудаљенијој тачки културолошког спектра, у односу на овај либерални концепт, налази се традиционално друштво засновано на идеалима националног, дакле слојевитог и трајног колективног идентитета и система вредности. Национална заједница функционише као проширена традиционална породица у којој осећај за опште надилази значај индивидуалног.

Чувајући искуство многих генерација, будући ентитет дугог трајања, она поседује практично све потребне механизме за одгајање здравог и функционалног појединца. Одгајање нових нараштаја у њеном оквиру не представља експеримент са неизвесним исходом него устаљени метод са потврђеним резултатима, разуме се, увек уз постојање граничних изузетака јер је сваки човек психолошки изузетан.

Током историје, српство је било једини контекст из кога су Срби црпели своје хришћанство

У таквим условима, уместо да остане заглављен у лавиринту бесконачних “избора” појединац има могућност да узраста у пуном капацитету своје личности, која се природно подиже из тла (буквално и метафорично) на коме стасава, у њему проналазећи све што је човеку као бићу духа и заједнице потребно.

Једну од најдубљих потреба у том смислу свакако представља однос са Богом. А хумус традиције српског народа без сваке сумње богат је хришћанским елементом, ако не одемо толико далеко да устврдимо како је православље његов најважнији део.

Национални идентитет заправо није ништа друго до припадност националној култури. Будући да је српска традицијска култура темељно и у континуитету хришћанска, поставља се логично питање: како српски национални идентитет и хришћанство уопште могу да се третирају као антагонистички пар. Одговор је врло једноставан: не могу, изузев у фантазмагоријама либералних теолога.

На првом месту, то уопште нису феномени истог реда. Претпоставка да се национално супротставља религијском потиче из, спонтаног или тенденциозног превиђања чињенице да је култура, у антрополошком смислу, феномен шири од религије иако религија, у српском, али и бројним другим случајевима, може бити кључни код конкретне традиције.

Борба за српски национални идентитет, односно српски национални простор, у физичком, историјском и метафизичком смислу, представља борбу за реконструкцију културног амбијента у коме је тежња појединца да се спасе као члан Цркве друштвено подржана а не, у најбољем случају модерног модела, закомпликована и релативизована.

Током историје, српство је било једини контекст из кога су Срби црпели своје хришћанство. Са прецизнијим дефинисањем идеје светосавља, која током првих деценија двадесетог века продире у српску теологију, православље бива обогаћено културно специфичном перспективом једног, несумњиво православног народа, мишљу његових највећих савремених богослова и духовника, а не угрожено националистичким претензијама српске политичке државе, како југословенски, либерални и левичарски, али у новије време и одређена струја богословских наратива, желе да прикажу.

Да ли је светосавска идеја помогла Србима да стекну јаснију свест о свом идентитету и геополитичким интересима? Нажалост, сплетом сложених друштвених околности, не у капацитету који је имала. Да је њен утицај био снажнији и да је уобличена раније, рецимо већ са настанком модерне српске државе, могуће је да би наша историјска судбина била другачија, и да бисмо избегли бројне трагедије које су нас у двадесетом веку задесиле.

Постоји ли нешто у тежњи једног народа да избегне Јасеновац што се супротставља хришћанству? Или се хришћанству заправо супротставља јасна намера да се уклони једина карика која повезује српског човека данашњице са хришћанском традицијом коју су створили његови преци, између осталог, управо ради њега.

Хришћанско и национално

Националне државе и национална идеја, односно култура, принципијелно не стоје у несагласју са хришћанством. То нису замене за њега нити, са друге стране, омогућавају успостављање савршеног поретка, каквог на Земљи и не може бити, разумљиво је да пате од многих недостатака који су инхерентни свакој људској творевини, али мондијалистички модел, зачет већ Француском револуцијом, који данас на западној страни света стиче своје финално обличје, показао се као опасна и антропофобна алтернатива која тежи да укине све идентитете: како националне, тако и религијске, укидајући, на концу, човека самог.

У великој мери, овај се наум успешно остварује акултурацијом. Након културоцида који је наше друштво доживело по доласку комуниста на власт, изложени смо, као и велики део света, истинском културном терору глобалистичке медијске, попкултурне хидре.

Последица је урушавање и насилно редефинисање нашег оригиналног културног обрасца. У том хаотичном амбијенту страни и домаћи либерални теолози појам етнофилетизма користе као изговор за деловање у интересу преовлађујуће идеологије постхришћанског света.

Стога не треба да нас зачуди ако нам ускоро, позивајући се такође на речи апостола Павла већ цитиране на почетку овог текста, препоруче да се након одрицања од националне културе одрекнемо и полне идентификације, пошто је апостол “јасно нагласио” да након крштења у Христу више нема мушког и женског.

Након нације, на ред одмах долази породица, чини се да још само најнаивнији нису увидели логику де(кон)струкције. После разбијања породице, остаје још једино сам човек: људска личност, али њено урушавање природна је последица губитка различитих идентитета који је подржавају.

Идеја која звучи максималистички, као покушај потпуног остварења хришћанског идеала на Земљи, заснована на премиси да је могуће и потребно да човек буде искључиво хришћанин, и да сва друга (само)одређења угрожавају његов религијски идентитет и спасење у ствари је идеолошка диверзија и интелектуална манипулација која за своју егзистенцију има да захвали потпуном игнорисању антрополошких чињеница.

Иако су сви људи позвани да буду свети, чињеница је да највећи број њих кроз историју није успео у томе, напротив, била им је потребна подршка културе, заједнице засноване на вредностима, да не би деградирали у звери. Са друге стране, и они који су остварили светост, одрекавши се света у потпуности, нису се одрекли односа љубави са светом, а за хришћанина, надам се, свет није безлична хуманистичка поштапалица него сваки конкретни човек, са његовим конкретним идентитетом, сваки народ, култура, језик: потврда диверзитета Божије творевине и доказ да је човек и сам, будући саздан по лику Творца, способан да ствара.

Са истом упорношћу којом је рушио, човек је управо током читавог трајања своје врсте на земљи градио шансу да постане бољи: философија, уметност, древни митови, плесови и обичаји, ратови у којима је морао да потврди вредност свега што је начинио и да сачува свој свет за будуће нараштаје, верујући да је то најбољи свет који може да им остави: све је то историја која негира измишљену потребу људског бића да живи у амбијенту релативних вредности.

Пошто је замишљен као Ја, а не било шта, човек је предодређен да буде субјективно биће. Субјективни свет српског човека јесте његова аутохтона култура: вишевековна духовна грађевина на коју полаже апсолутно право. То је утврђење у коме се моли Богу.

„Слаткоречива лукавост“

Постоје ли Срби који национални идентитет сматрају важнијим од религијског? Сасвим сигурно да постоје: то је последица културних девијација које су продрле у наш народ са идејама просветитељства, атеизма, масонерије, и на концу, комунизма. Али то није оригинална порука и аутентични код српске културе.

Зато има много више смисла прегнуће да се реконструише наш оригинални културни модел него да се, већ начет и деформисан, замени обрасцем наметнутим споља, од стране сила чији је крајњи циљ политички: коначни обрачун са Српском Православном Црквом као темељним стубом српске националне самосвести.

Зато не треба да нас чуди што истовремено са формулацијом “Црква Србије” са свих страна жуборе беседе левичарских теолога о јереси етнофилетизма, којој су Срби, наводно, склони као ниједан други народ. Сулуде интелектуално-идеолошке контрукције које хоће да докажу како припадање српском народу појединцу отежава да буде тотални хришћанин имају толико везе са стварношћу колико и идеја да нас наша породица, име, презиме и људи које волимо спречавају у томе.

Треба ли, дакле, оставити све и поћи за Христом? Свакако, да. Но јесмо ли сви ми данас спремни на то? Када одбацимо своју националну културу, своје народно и породично име, своје презиме и своје ближње, када препустимо своје светиње народима који их користе као нужнике, када постанемо “они” уместо мушко и женско, хоћемо ли се запутити у пустиње овог света и даноноћно молити Богу?

Или ћемо остати да пребивамо у свету као чиповани конзументи, посуновраћени у блуд, јер без Ја није могуће остварити љубав, па ни спасење у Христу?

Уколико знамо да овај свет почива на милости Божијег снисхођења, онда је једино разумно да прихватимо и чувамо своју националну културу, национални идентитет, као једно од помагала које смо добили на путу према Царству Небеском. Нити је наша народна традиција савршена, јер из есхатолошке перспективе ништа на овом свету није, нити смо ми, као Срби, досегли меру која нам је задата, али је вековима српство било једина тврђава чије су зидине, дозидаване и рушене и дозидаване изнова, браниле наше право да будемо хришћани.

Слаткоречива лукавост проповедника постхришћанске идеје човека не треба да нас поколеба чак ни када се излива са усана теолога и одметнутих свештеника, јер сви знамо шта се догоди кад се капије утврђења отворе пред хордама непријатеља.

Док не понуде адекватнији социјални амбијент за остваривање спасења, од оног који нуди српска традицијска култура, тешко да ће, са својим дубинским неразумевањем друштвене динамике и антропологије, остварити значај успех, међутим, треба имати на уму да је вишедеценијско посрамљивање Срба због тога што су Срби већ допринело развијању бројних културних комплекса и потребе за сталним преиспитивањем права на идентитет и постојање.

Зато овај псеудохришћански ток у оквиру пројекта расрбљавања нашег народа треба схватити веома озбиљно. Уколико убеде Србе који истински верују у Бога, да треба да се одрекну свог српства, више неће остати нико ко је спреман да брани Српску Православну Цркву. Судбину нашег народа, и у историји и у есхатону, без Српске Цркве, узнемиријуће је и замислити, мада нам стварност већ пружа неке наговештаје те мрачне перспективе.

Текст је оригинално објављен у часопису „Бокатин Дијак“, број 25

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: