О параноји и незнању: Одговор на критику о додјели награде Мирослављево јеванђеље

Пише: Проф. др Синиша Јелушић, предсједник Жирија за додјелу награде Мирослављево јеванђеље

Мноштво пашквила, које у одсуству озбиљног мишљена, испуњене празним флоскулама о фашизму и клеронационализму итд. прате негативне реакције на додјелу државне награде Мирослављево јеванђеље, најприје свједоче о потпуном недостатку способности тумачења текста, посебно код оних обузетих параноичним анимозитетом и на самo помен атрибута српски.

Ако било какве способности за тумачење код таквих уопште може бити, онда она нареченом паранојом мора бити озбиљно онеспособљена. Уз то, не би ли црногорску јавност требало да забрине потпуни недостатак самосталног критичког просуђивања код потписника протестне петиције, с обзиром на њихов бесловесни слијед још бесловеснијих ПЕН иницијатора, од којих, увјерен сам, награђену књигу аутора Милутина Мићовића Луче у тами Црне Горе (готово 700 страна), једва да је ико видио, прелистао а камоли прочитао!

Ако сада оставимо по страни клиничку (психолошку) условљеност критике, показује се бјелоданим да тзв. критичари превиђају полазно херменеутичко правило за које већ знају и талентованији основци: да се текст свагда има тумачити у контексту цјелине (текст-контекст-интертекст) а нипошто не на основу „како ми се допада“ тенденциозно издвојених исказа или упућивања на ауторова фамилијарна сродства (брат, сестра, тетка, баба…sic!). Ово, између осталог, конкретно значи да су теоријски неупућени негатори додијељене награде, намјерно прећутали дјелове књиге у којимa се излаже ауторово темељно полазиште, чија је функција у прецизном разумијевању значења оних исказа (закључка) који су могли дубоко повриједити њихова, тако „искрена патриотска осјећања“. А ријеч је о томе да контекст (који није случајно код њих изостављен) управо издваја и глорификује Црногорце, творећи њихову, ако Пушкинову оду Црногорцима изузмемо, досада најузвишенију апотеозу. Прочитајмо коначно пажљиво и покушајмо промислити озбиљно, сада у равни метафизичких симбола огња и ватре, значење овог Мићовићевог фрагмента:

„Црногорци (су) вриједност живота, и несвјесно, самјеравали са природом огња. Ко може да гори, тај може бити човјек. Ко смије да скочи у ватру, тај је витез. Ко свој живот размјењује с ватром, тај ‘прелази у царство поезије’“(стр. 16).

Да ствар за наше неупућене опоненте буде још много гора, Мићовић своју апотеозу Црногораца допуњује и не мање aфирмативним, класичним становиштем Ива Андрића:

„То разумијевање огња, као тајне живота, засигурно су понијели с Косова, што је Андрић најјасније уочио (истицање овдје и даље). Посматрајући Његошеву творачку личност и етнос из кога је изникао, са извјесном дистанцом према том етносу, и јаком емпатијом према Пјеснику, оставио је обавезујуће записе што се тиче тог косовског збјега, и самог Његоша“(стр. 16).

Ова код критичара намјерно изостављена апотеоза, која је са тог разлога морала дубоко повриједити њима савршено супротан дух ЦГ ПЕН ових анти-Црногораца, наставља се вјероватно, најузвишенијим, метафизичким поимањем бивства Црногораца. Јер, према Мићовићевом поетском дискурсу, Црногорац је онај који има моћ „сагоријевати таму, тамну страну живота, а то је потенција, неосвијетљени простор бића који жуди свјетлост, прелазак у свјетлост. Његош је тај прелазак у свјетлост исказао као прелаз у „весело царство поезије“(стр. 17).

Строго слиједећи овако формулисану полазну премису, Мићовић се у закључку досљедно уздиже на ниво рефлексије његошевског метафизичког искуства, доспијеваћи до логички конзистентног закључка који садржи фундаментално разликовање: „Дакле, Црногорац је онај који има ту унутрашњу потребу за ватром и свјетлошћу а не онај који је родом из Црне Горе“. Слиједећи извођење силогистичке нужне релације која происходи из полазне премисе, аутор доспијева до емпиријски неупитног закључка, који је у односу на претходно становиште у функцији антитезе. Прецизније, из некадашњег антрополошког метафизичког постигнућа, сада се доспијева до самонегације, јер „Црногорци из Црне Горе, у посљедње вријеме масовно отпадају од оваквог разумијевања живота, и губе се у свом лавиринту, постајући жртве Минотаура“ (Исто).

Посебан проблем за негаторе одлуке жирија јесте утоме што овај Мићовићев исказ није ништа друго него даље промишљање познатих Његошевих стихова из Горског вијенца, „Истурчи се плахи и лакоми – / Млијеко их српско разгубало“ (Горски вијенац, Коло, 260-261), који упућују на аналогну аксиолошку бинарну опозицију: прошло/свјетлост – садашње/тама. Ријеч је дакле о Његошевом „трагичном доживљају подјеле усред свог народа“, која доказује да Мићовићева рефлексија не представља никакво прикривање (како негатори његови веле) него одлучно стајање уз Његошеву темељну мисао. И сада слиједи кључна инкриминисана реченица, која припада семантици претходно сажето изложеног контекста, без кога није могућно њено тачно поимање:

„Но и поред великог дјела, које нам је Његош оставио, не може се рећи да су га сви Срби примили и разумјели, као што се не може рећи да су сви Срби – Срби. Од Срба су настајали српски Муслимани, српски Хрвати, па и српски Албанци.То је и тема Горског вијенца и Луче – отпадништво од свог поријекла, отпадништво од истине, отпадништво од свјетлости, и пад у безобразије, смртни заборав, и издајство”(стр. 200).

Према томе, нема спора, Мићовић је досљедно интерпретирао једно од културолошки круцијалних мјеста у Горском вијенцу, због којих су, између осталих огрјешења, тумачи не мање скромних могућности од наших иницијатора/потписника петиције, Његошу и Иву Андрићу, придали сасвим привилеговано мјесто на листи геноцидних аутора коју jе сачинио нико други до Институт за истраживање злочина против човјечности и међународног права Универзитета у Сарајеву.

Не происходи ли из овога невесео закључак да су, уз то што уопште нису ни прочитали Мићовићеву књигу, бесловесни критичари књиге и потписници петиције, вјерујем ненамјерно, у ствари подржали мрачну одредницу о Његошу као геноцидном пјеснику, коју јамачно, наравно скривено, подржавају и њени ПЕН инспиратори, али се то не усуђују јавно и изговорити.

Нисте ли драги иницијатори и потписници једне начелно безумне петиције, требало да је прије усмјерите на адресу Института за истраживање злочина против човјечности и међународног права Универзитета у Сарајеву, јер су највеће име црногорске културе најдубље повриједили таквим сврставањем, а тиме и све вас који се правим Црногорцима, упркос таквој самонегацији, хоћете звати?

И на крају, заиста бих волио знати што остаје од црногорске културе и аутентичног бивства Црногораца, ако се на тај начин потире име њиховог највишег и најзначајнијег репрезента?

У том случају, бојим се да би, у највећој мјери, остало оно што је садржано у једној другој инкриминисаној Мићовићевој синтагми: „Нула, ништа, ништица, танчица…“ (стр . 594). Зар не?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: