О пчелама и људима у „Земљи меда”

Невероватна популарност документараца, запажена прво на све посећенијим фестивалима, а затим и у биоскопским дворанама, може се објаснити, с једне стране, напретком технологије, који омогућава да се на терену „уживо” снимају сцене за какве би раније била потребна сложена студијска опрема, а с друге стране, открићем људи да је стварност око њих узбудљивија и чуднија од свега што може да смисли машта.

Изврстан доказ за оба објашњења је македонски филм „Земља меда” у режији Тамаре Котевске и Љубомира Стефанова, којим је отворен овогодишњи фестивал документарног филма „Седам величанствених“ у београдској Комбанк дворани. Не само да је пројекција била попуњена до последњег места, већ је и на каснијем сусрету публике, новинара и домаћих филмских стваралаца са ауторима, у мањој сали, више њих стајало него седело.

О доживљајима са снимања филма, и каснијој судбини његових протагониста, говорили су Атанас Георгијев, продуцент и монтажер, и Самир Љума, један од двојице сниматеља. Георгијев је рекао да је готово одустао од филма након што је схватио да пред собом има 400 сати снимљеног материјала. Љума је признао да му је највећи изазов био да прати камером главну јунакињу, пчеларку Хатиџе, док се уским путем уз литицу пење планинском стрмином до кошница скривених у стенама, а касније да се пробија до њеног села кроз снежно беспуће и сметове.

Срећом, нису одустали, и тако сад публика има прилику да прати  необичну судбину жене, која се одважила да, са болесном и непокретном мајком, живи у напуштеном селу усред нигдине, без икаквог додира са цивилизацијом и њеним практичним тековинама, у друштву једног пса, једне краве (која је у међувремену угинула), неколико мачака и – мноштва пчела.

„Земља меда” је вишеструки победник овогодишњег Санденс фестивала, најпрестижније смотре независног филма на свету (освојио је награде за најбољи филм селекције светског филма, најбољу документарну камеру и специјалну награду жирија за утицај и промену), а у исто време, док су наши саговорници гостовали у Комбанк дворани, двоје редитеља и њихова главна јунакиња поздравили су публику на фестивалу документарног филма у Ниону у Швајцарској.

Георгијев и Љума објашњавају како су, уопште, открили ову чудесну особу која, упркос томе што никад није отишла даље од оближњег села у подножју „њене“ планине, говори пет језика (не рачунајући онај којим се обраћа пчелама), а пред камером се понаша опуштено и природно као највећи професионалац. Првобитна идеја је била да сниме филм о македонским пчеларима, а онда их је неко упутио на Хатиџе, која је била одушевљена предлогом. „Одувек сам о томе маштала!“, рекла им је. Њено нескладно и од тешког живота огрубело лице, крхка појава и несвакидашња одећа, пре свега марама без које се не појављује на платну, као да долазе из неког другог времена. А ту магичну привлачност Хатиџе и поетику њеног света у корак прате

Камере двојице награђених сниматеља (други је Фејми Даут) кроз призоре планинске дивљине, разореног села, игру сенки при светлости ватре у ноћи и, најзад, хаотични долазак камиона с приколицом у којој је породица са много гладне деце, с намером да се, иако о томе ништа не зна, прихвати пчеларства….

Хатиџе, навикла да све дели – пола меда њој, пола пчелама, пола воћке њој, пола мајци, пола корице хлеба њој, пола псу Џекију – спремно прихвата друштво придошлица, жели да им помогне, а онда схвата да су њихова небрига и похлепа разлог смрти њених вољених пчела.

Георгијев каже да је, после три године снимања, Хатиџе постала део њихових живота. Било је много ситуација у којима би мање посвећена екипа одустала, почевши од бува које је редитељка Котевска са планине донела у студио, па до тесне и загушљиве собе у сеоској кућици.

Најдраматичнији догађај је била смрт Хатиџине мајке, и екипа се дуго премишљала да ли да и то буде део филма. А шта се десило после?

Хатиџе је, након мајчине смрти, решила да се пресели у оближње село, и екипа „Земље меда” јој је тамо купила кућицу. Џип којим су савладавали планинско беспуће поклонили су оној породици с много деце. Отац, Хусеин, кад је први пут погледао готов филм, једино се бринуо што његов камион не изгледа баш лепо, онако стар и расходован.