О Петровдану: „Молимо се Богу и држимо се Русије“

Пише: Војин В. Калпачина

Часни Оче, Драга браћо и сестре!

Срећна нам слава Петровдан!

Поздрављам домаћина славе Раденка Дурковића, мада су за мене сви из кумовске куће Радоманове домаћини.

Овај свети храм око кога се окуписмо саграђен је 1863 године у част величанствених победа над бројчано надмоћнијим Турцима. На овај начин : Литургијском молитвом и братском слогом враћамо део дуга према нашим славним претцима. У времену цивилизацијског бесмисла после 1945 године није се ишло у цркву, јер су народни „усрећитељи“ рекли да нема Бога. „Свечаним чином“ Ђилас, Јоксимовић и други су сахрањивали Господа, терајући народ да уз јауке током мучења изговара : „Нема Бога“! Уместо на Литургију ишло се у дом код бунара Пиловића на некакве „партинске“ састанке. „Партински“ комесар изговара : „Отварам затворени састанак“. Омладина која чека крај због игранке која следи нема ништа против да буде и отворена седница само да се што пре заврши. Можда то није фер са наше стране јер смо можда на тај начин партијашима ускратили могућност доношења епохалних одлука за народ и државу. Не дај Боже да се икад понови таква епоха!

Од мноштва бизарних тема издвајам увођење струје. У то време нису ни знали шта је струја, али чули су за ниски и високи напон. Спор је на састанку настао око тога да ли ће увести ниски или високи напон. Јавља се један „стручњак“ и каже : „Нипошто ниски напон јер имам малу ђецу па ће доваћати жице кад падне велики снег“.

Ишли смо у Врела у школу. На зиду висе три слике : Аустријског каплара из I Светског рата, чија јединица у оквиру аустро-угрске војске чини незапамћене злочине у Мачви над цивилним српским становништвом. Поред њега с једне стране слика Кардеља а с друге стране Ранковића. Добро знамо њихова „дела“ против Срба. Е тог бравара проглашавају за највећег сина народа и народности, а сахрањују га у нашем престоном граду, у парку, на плацу од 16 хектара, противно Закону о гробљима. То је највећа бесправна градња на свету како је назва један паметан Србин. Други препаметни Србин на питање режимског ТВ водитеља : „Ко је најгори српски владар у историји“?

Одговор је : „Јосип Броз“.

Нажалост, нас ђаке назваше његовим пионирима, учећи нас да се он воли највише на свету, више и од оца и од мајке. Погледајте филм „Тито и ја“.

Иако ме родила честита скојевка, ја сам још од гимназијских дана био против те идеологије, одбио да уђем у партију и остао до данас највећи критичар тог система. У кући су ми сви комунисти осим баба Руже – Гуге, која је била из честите, богате четничке породице, домаћински дома Петрића, из Јаворка код Косанице, за коју слободно можемо рећи да нас је спасила за време рата кад је запаљено наше село од окупационе италијанске власти уз помоћ „рђе Леверске“ и других помагача као слуга сваког окупатора. Без ђеда сам остао 1912 године у И. Балканском рату на караули турској на Пренћанима од пашје турске сорте. Зато очима не могу да видим Турке, јер мој отац је са 9.година остао да живи са баба Гугом, стриком и стрином. Углавном су сличне судбине свих људи у нашој парохији, али ја причам наше страдање. Извињавам се ако сам мало више личан, али народ каже : „Боље личан него дволичан“.

Као и многи други и мој велики отац Владимир успео је да преброди све недаће и изведе на пут 9-торо деце. И у најтежим тренуцима у животу имао је простора за шалу. По причи кума Радомана, знао је мајци у шали да каже : „Четникушо, кад ће тај ручак“? Мени се то некако много свиђало „четникушо“. Можда ми је било криво да прве герилце Европе и први покрет отпора фашизму комунисти називају најпогрднијим речима. Такав фалсификат историје незапамћен је у свету. Главни непријатељ и фашиста и комуниста су били Срби. Замерано ми је што се дружим са четничком децом и децом информбироваца. Мој најбољи друг из гимназије био је из тешке и угледне четничке породице. Завршио је пре рока Филозофију у Сарајеву као бриљантан студент, а када су му по устаљеној комунистичкој пракси одредили за ментора неког режимског професора Турчина, мој друг му је рекао : „Бежи од мене, како се усуђујеш и смеш да помислиш да мени будеш ментор“!?!?!

У лажи су ипак кратке ноге. Правда је спора, али достижна, можда само на небу, али наслућују се неки помаци.

И овај величанствени дан код нашег светог храма и нашег заштитника Св. Ђорђа буди наду у слогу и Божију милост.

Његош је рекао : „Само је Бог већи од руског Цара“.

„Молимо се Богу и држимо се Русије“, како каже Св.Петар Цетињски. Уз помоћ руског Цара, првог до Господа, надајмо се што праведнијој подели геополитичке карте.

Молимо се Господу, услишиће нам молитве. Ето, по Божијој промисли у Српској Спарти изгласа се Резолуција о Јасеновцу, Матхаузену, Дахау… Некад незамисливо!

После Темељног Уговора највећи догађај од доласка слободе 30.08.2020 године. Текст Резолуције у Скупштини поднесе Андрија Мандић уз свесрдну помоћ највећег Србина у политичкој елити Милана Кнежевића и осталих који гласаше ЗА. Рука им се позлатила. Упркос неспоразумима и изневереним очекивањима дешавају се благи, али ипак помаци. Српски представници ће сигурно на будућим изборима добијати све више и више процената а ДПС секта све мање, и никада се неће вратити на место одлучивања. Зар и чињеница да губитници одлажу објављивање резултата пописа није знак да им проценат Срба није по вољи. О српском језику и вери да и не говоримо.

Од војводе Момчила и крилатог коња Јабучила траје борба непрестана а томе нас Христос учи.

Пирлитор и Дурмитор су живи храмови.

Његошевски народ у нашем завичају уз српску слогу и веру у Бога, наравно да има будућност.

Ми Међужваљци тврдимо да се најлепша планина у најлепшој држави не може боље видети ни са ког места као од храма Св. Ђорђа и са Међу ваља.

Извините на опширности, па ћу зато од толиких значајних људи из наше парохије поменути само тројицу, да се други не наљуте : Љубомира Дурковића Јакшића, једног од највећих његошолога у српству, доктора теологије и доктора књижевности, Брана Остојића, академика и највећег зналца за језик, мог учитеља у I разреду Основне школе у Врелима. Жао ми је да данас није ту међу нама, али ту је супруга Вида, препаметна професорка математике и велика српкиња. Трећи је прота Митар Лопушина, један од само двојице преживелих после комунистичког пира. Он је долазио у нашу цркву, није било Литургије, али и то је вредно помена.

На крају ћу поменути моју најзначајнију улогу у животу, а то је улога полазника код стрика Новице Крејовића. То ми је до детаља урезано у сећању као нешто најлепше у животу. Тако ми је лепо кад ми Дујо у Стојан кажу „Ђе си полазниче“!

ВЕСЕЛИ СЕ СРПСКИ РОДЕ !

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: