О праву на живот зачетог а нерођеног човјека (III)

Пише: Отац Јован Пламенац

Када почиње човјеков живот

Још су се древни философи бавили питањем почетка људског живота. Питагорејци су сматрали да је дијете у мајчиној утроби живо након 35 дана од зачећа, Хипократ да је мушко дијете живо након 30 а женско након 42 дана, Аристотел мушко након 40 а женско након 80 или 90 дана од зачећа…

Тертулијан, хришћански свештеник из Картагине, који је живио у другој половини другог и првој половини трећег вијека, сматрао је да је човјек жив од тренутка зачећа. Истовјетан став о почетку живота човјека проповиједали су многи оци ране Цркве са Истока: Григорије Ниски, Максим Исповједник, Јован Дамаскин, Климент Александријски, Јован Златоусти…

Према Талмуду, светој књизи Јевреја, човјек постаје жив четрдесетог дана након зачећа.

Један дио муслимана, позивајући се на Куран, сура 23, 12-14, сматра да човек настаје у четири фазе од по тридесет дана. Потом, након 120 дана од зачећа, бива му удахнут дух. Други дио муслимана, који се позива на Хадис, Мухамедове подуке, сматра да се дух човјеку удахњује четрдесетог дана од зачећа.

Велики римокатолички теолози блажени Августин и Тома Аквински, у духу Аристотеловог промишљања, сматрали су да човјек у мајчиној утроби оживљава након извјесног времена. То учење у Римокатоличкој цркви дуго је било, безмало, општеприхваћено.

Из учења о почетку човјековог живота произилази и однос према њему док још није рођен.

Већ у другој половини првог вијека Христове ере Учење дванаест апостола – Дидахи каже: „…не убијај дијете кад се зачне, нити га погуби кад се роди“. Осуде убијања нерођеног човјека и казне за починиоце прописане су канонима ране Цркве: 91. каноном Трулског сабора, 21. каноном Анкирског сабора, 2. каноном Светог Василија Великог… Свети оци Православне цркве све вријеме заступају учење да човјеков живот почиње у тренутку његовог зачећа.

У Римокатоличкој цркви став о накнадном оживљавању зачетог човјека, 1588. године, измијенио је папа Сикст В (једини папа српског поријекла, из Крушевице у Боки Которској). Он је разлогом изопштавања из Римокатоличке цркве предвидио не само абортус, него у употребу контрацепције. Али, томе су се успротивили и клир и народ па је папа Гргур XИВ, 1591. године, дозволио абортус до 116. дана трудноће. У вријеме Првог ватиканског концила, 1869. године, папа Пије ИX је за абортус било када од тренутка зачећа прописао казну изопштења из Римокатоличке цркве. На Другом ватиканском концилу (1962-1965) прокламована је забрана абортуса без изузетка.

Иако према муслиманским учењима човјеков живот почиње извјесно вријеме након зачећа, абортус је забрањен.

У јудаизму абортус је допуштен под одређеним условима.
Са религијским учењем да живот човјека почиње од зачећа, данас је, превасходно захваљујући технолошким достигнућима у медицини, сагласна и наука. Додуше, још увијек има ставова да живот почиње краће или дуже након зачећа, али нико никада није доказао у којем тренутку се то догађа. Ходећи кроз човјеков живот уназада, рецимо од рођења, не постоји тренутак када ће се у његовом организму догодити нешто за што би се могло рећи: ево, сада је постао жив – све до оплодње, зачећа.

Философске расправе и религијска увјерења о почетку човјековог живота су размишљања учених људи, слично као што су размишљали о звјезданом небу, Земљи… Емпиријски је доказано да човјеков живот поњиње зачећем.

Спајањем мушке и женске полне ћелије, сперматозоида и јајника, настаје човјек, који ће узрастати у мајчиној утроби, као ембрион па фетус, који ће након што буде рођен бити беба, па дијете…, све до старца/старице. Од тренутка зачећа, он је – личност, јединствена, непоновљива.

Чињеница да човјеков живот почиње зачећем значи да је неприродни, насилни прекид његовог живота још од тог тренутка у ствари – убиство. Сасвим друго питање је питање легалитата убиства зачетог а нерођеног човјека.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: