О праву на живот зачетог а нерођеног човјека (IV)
1 min read
O. Јован Пламенац
Пише: о. Јован Пламенац
Тзв. контрацептивним средствима и вантјелесном оплодњом бива убијено далеко више људи него абортусом
Ако кроз човјеков живот пођемо уназад, па и од његове дубоке старости, и идемо секунд по секунд тражећи тренутак када је постао жив, доћи ћемо до његовог рођења, заћи у мајчину утробу и ићи даље – све до његовоg зачећа. На свом том путу нећемо наићи ни на један други тренутак када ћемо моћи да кажемо: ево, сада је постао жив.
И наука је установила да човјеков живот почиње његовим зачећем. Спајањем сперматозоида и јајне ћелије дефинисано је ново људско биће. А кад је тако, онда је сваки неприродни, насилни прекид човјековог живота од тренутка његовог зачећа убиство, без обзира на аболирање тог чина правном регулативом. То је убиство које никога ко је у њему учествовао неће стрпати на робију.
Проблем се умножава када се прича о убијању зачетог а нерођеног човјека заврши на абортусу, што у пракси бива скоро увијек. У општем непоимању размјера и тежине злочина убијања нерођених људи, тзв. абортус постаје димна завјеса која заклања далеко бројније убијање нерођених људи тзв. средствима за контрацепцију и вантјелесном оплодњом. Тако борба против абортуса, нехотице, постаје тиха пропаганда далеко масовнијем убијању нерођених људи другим начинима.
Жена, спознавши да је абортус у ствари гријех убиства сопственог дјетета, да не би у њега упала, прибјегава коришћењу такозваних средстава за контрацепцију, за спрјечавање трудноће. Али, та средства, углавном, нијесу контрацептивна, него су управо – абортивна; не спрјечавају да дође до спајања сперматозоида и јајне ћелије, него спрјечавају да се зачето дијете, тај мали човјек, усади у материцу гдје ће од мајке примати храну и он, у ствари, „умире од глади“. То бива још прије изостанка прве наредне овулације те мајка и не зна да је била трудна. Што дуже користи та средства и у исто вријеме има сексуалне односе са мушкарцима, извјесније да ће више пута зачети и своје сићушно дијете уморити. На тај начин бива убијено много више људи него самим чином абортуса када жена зна да је трудна. Стога, говорити само о абортусу када жена већ зна да је трудна, а игнорисати абортивно дјејство такозваних контрацептивних средстава, навођење је жена (као и мушкараца) на далеко учесталији злочин убијања сопствене дјеце. Свођење борбе за право зачетог а нерођеног човјека на живот само на борбу против абортуса доноси јој много више штете него користи. А пробир на допуштени и недопуштени абортус је сасвим обесмишљава.
У посљедње вријеме веома много људи бива убијено вантјелесном оплодњом. Дијете бива зачето ван мајчине утробе и потом усађено у њену материцу. Код вантјелесне оплодње често бива зачето више, каткад и много више људи него што их бива усађено у материцу. Они бивају замрзнути у течном азоту (за случај да њихова мајка одлучи да поново на тај начин затрудни), над њима се врше научни експерименти или бивају бачени као медицински отпад. Многа дјеца вјештачки зачета а унијета у материцу умру, „не приме се“.
Планета липти у крви људи који су убијени прије него су рођени, којих је далеко више него убијених у ратовима, страдалих у саобраћајним и природним несрећама, умрлих од свих болести…, од свих људи који су рођени и на било који начин скончали.
На тој крви, узрасла је цивилизација којој припадамо. Цивилизација, вјероватно, никада није била урушена као ова коју свијет слави као најнапреднију, јер је поистовјећује са технолошким развојем. Управо тај технолошки развој допринио је несагледивом умножењу убијања нерођених људи, не толико абортусима колико тзв. средствима за контрацепцију и вантјелесном оплодњом.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Мислим да наша црква треба да појасни свој став на ову тему, нарочито када је вантелесна оплодња (ВТО) у питању, поготово зато што је јасно и из излагања оца Јована да се не мисли на сам процес ВТО, већ његове узгредне процедуре. Сам чин настанка људског живота, чак и вођен руком ембриолога/биолога, јесте божије дело. Оно што је спорно у свему томе је поступање према ембрионима за време успеле трудноће (тзв. ембриоредукција – како згодан назив за убиство!) или поступање пре саме трудноће (није спорно замрзавање, оно чак повећа шансе за успешну трудноћу, већ бацање неискоришћених замрзнутих ембриона). Овако невештим дефинисањем става, коришћењем широког термина као што је ВТО да се означе ове негативне појаве, улазимо у домен поништавања и оних добрих аспеката ВТО, а то је помоћ у рађању новог људског бића. Рођено их је таквих већ много и верно и понизно служе Господу на свом путу кроз живот који им је Господ подарио. Приватно познајем верне људе који су због овако нејасно дефинисаног става наших светих отаца одустали од намере да прошире породицу путем ВТО, што сматрам такође неком врстом греха из нехата.
Сматрам да уместо појма ВТО у датом циљу треба критиковати и јасно дефинисати као абортус горе наведене појмове – ембриоредукција (делимични абортус успеле трудноће) и бацање замрзнутих ембриона (што је у суштини прегравидни абортус тј. абортус пре трудноће). Дакле у ова случаја је у питању нека форма абортуса и нема потребе за такве ствари користити се појмом ВТО.
Тема која заслужује много пажње цијелог друштва. Освјешћивање младих по овом питању је кључно. Право на живот је основно људско право.