О претпротесним протестима

Пише: Бећир Вуковић

Један дио опозиције ноншалантно шета – други дио опозиције – из основа страда. Буквално – страда. Буквално – поредим. Хоћу ли да подсјетим како се и изблиза види да је у питању изнуђено поређење: такав однос опозиције – према опозицији, још је један од изума црногорске  „демократије“.

Шта бих ја вама урадио да сам на вашем мјесту…

Уклети Бруно Шулц, убијен је као пас на улици – јер је једна идеологија убијала и писце – манекенство је прогласио моделом модела, моделом позе, која ће доспјети и до политичке естраде. Заиста, политичари, по задатку, обнављају једном примљене политичке мантиле. Или, кравате. Нису ли, униформисани. Непријатни.

(Гастарбајтери сусједног народа, уништили су све чари жутих и зелених ролки. Са зулуфима до ролки).

Толики би могао да буде и мој допринос опису манекенизовања „политичких“ претпротестних протеста на извјесном простору (на тргу Угља у невидљивом граду), шулцовским стилом. Оно што се кроз смог и маглу и квакање вранова могло видјети, можда нису била Пљевља.

Јуче се јасно видјело да је представа била у српском Новом. Кренуло се у шетњу од оџачара Њуња, са бронзаном ролком. Њуњо је раније рекао да ће се прикључити претпротесним протестима, тек по Новој години.

Али, народ – који има сво вријеме овог свијета – који вазда живи у међуратном времену, боље ће формулисати не само политичко манекенство, него, поврх свега, једном параболом обухватити, и оног гладног пса, који и на газду лаје.

Са дистанце неко ће рећи, ако заиста вјерујете у једну стварност, онда сте узалудно живјели. Стварно, да ли манекенство толико маскира стварност. И те како маскира, ништа мање од карневалства, чујем шапате, иза маски. Опрезно, додајем: политичку стварност.

До скора сам био без икакве визије (брзо се изгуби мјесто у гомили), знам то боље и од вас, али осјећање народа, тек мањина, наслути, може. Кад народ утуви да се неко фолира, да флертује, да је манекен, удари га, чарапом. Или ће њега уз нос пљаштити опруга из хаљине манекенкине.

Шта фали политичком маркетингу политичких манекена. Елем, фали свјетлост која избија изнутра, као из фосфороизујућег инсекта. Нисам, ваљда, превише поетизовао позу манекена. Само, знам, многе сам читаоце изневјерио. Зато су и опозиција тексту.

На углу Кнез-Михаилове и 1300 каплара, избјегао сам да будем „Један од пет милиона“. Десетак корака, и већ сам на старом мјесту: наручио дојч каву, наравно, прстом превукао преко екрана мобилног телефона, ушао у ИН4С-, и почео са белешкаријом: поштовани, тек на крају сретате се са питањем – да ли је, коначно, Огранизациони одбор протеста у Подгорици, питао манекенску опозицију – еј, бре, шта ви то тамо радите…

На лицу скитнице сјај племените патње. Објашњиво је зашто у Београду, перцепција друкчије дјелује на психолошки лавирит. Овдје се све ваше множине сведу на једнину.

(Поздрав из Коларца, у који навраћам, ево пуних четрдесет и четири година).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: