О расколима и новозавјетном фарисејству

Пише: отац Андреј Ткачев, превео Желидраг Никчевић

У Цркви се сваки догађај тиче свих, а не само најближих фигураната.
Што се тиче раскола, он је – ма колико то било болно рећи – начин одвајања шљаке из Организма.
Расколи каналишу црквено смеће нагомилано у мирним (!) временима. Плус – откривају истинске ревнитеље и тајне (до времена) слуге Божије.
Бог је о томе говорио Илији: „Оставих себи 7 000 људи, који не преклонише кољена пред Ваалом.“
То јест, раскол је скалпел који раздваја оно што је десно од онога што је лијево.
***
Постоји противречје између мирних и немирних времена. Јер у вријеме мира епископство, кључна карика у црквеном устројству, постаје примамљиво и пожељно за оне који траже власт, част и тако даље.
Претенденти на епископство у вријеме мира смјело марширају ка опасним висинама, нимало не мислећи да ће морати да гину за стадо или да изгоре у борби против јереси и истих тих раскола. А у Цркви мирних времена нема!
Кадровски рад на највишем нивоу увијек треба да се обавља водећи рачуна о духовном рату. Против јереси су потребни богослови; против раскола – вјерни исповједници; против духа овога свијета – подвижници. Какав ту мир?
***
Трагичне фигуре раскола су велики каријеристи и лукави мирољупци. Они су свима видљиви. Типа: Филарет Денисенко. Уосталом, он је био видљив и прије раскола. Могло се видјети у каквом он духу живи и дјелује. Остали – мањи преваранти – нису били тако видљиви. Али и они су били, и показали се у часу Икс.
Закључак: одсуство подвижничког духа и наслађивање влашћу – то су разлози неизбјежног (!) раскола у будућности. Разлози неизбјежне муке Цркве, која ће болно искашљати из себе сав тај отров који је ушао у саму унутрашњост њеног Организма.
***
Ако сам се ја спремао да читавог живота људима причам уздуж и попријеко о љубави коју немам; захтијевао од људи понизност, коју ни ја немам; а заузврат сам желио да имам пуначке и љубљене руке, онда ће доћи невоља и ја ћу постати ништаван. Јер се од почетка нисам спремао за живот у невољи. У тајни срца свог био сам спреман само на новозавјетно фарисејство. То и јесте катастрофа која је настала не на дан невоље, већ много раније.
***
Напоменимо такође и да најбољи људи бјеже од епископства. Епископија може да их сустигне, као што је сустигла Амвросија Миланског и Златоуста (обојица су бјежали од амвона као од гиљотине). Има много таквих примјера. Али они су имали вјеру, страх Божији и дух подвижништва. Свој крст би они носили и без високог чина.
Али – гле парадокса! – према епископству трче (не од њега, већ према њему) у мирна и спокојна времена људи лишени сваке сличности са Амвросијем и Златоустом. У ствари, потребно је сустићи оне који бјеже са амвона и отјерати са њега оне који га страсно желе! Нажалост, то се ријетко чини. Отуда долази половина, ако не и више, свих невоља било које помјесне Цркве. Ту негдје је затрпано радиоактивно гробље свих наших проблема, које не видимо у мирнодопско вријеме, али које у временима промјена наткрива отровни облак.

(Телеграм канал о. Андреја; превео Ж. Никчевић)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: