О символима љубави

Пише: мр Слободан М. Чуровић Тушински

Символи србског духовног постања су у Сину и Оцу, Светом Сави и Светом Симеону. Њихова добровидна љубав је обедемила србски народ и показала му прави пут. И Син и Отац су одбјегли од раскоши земаљске трошности, да би прибјегли бескрајном богоспасењу.Растко није расточио своје младићство на властољубивост, већ је утекао од нерасцвјетаних година, да би уточио себе и род свој у непроцјењиво божанско, да би мудрошћу и боготрајањем процвјетао у Лаври хилендарској. И да би сав у имену свом Светом, све нас просавио и просалавио.

Отац Његов, Господин Стефан Немања, без свог очног вида осјети сву сљепоћу многометешжног и кртог престоловања, одрече се славе и гордости, зарад сусрета са сином својим, који је сада отац свом оцу и који га као духовно сироче чека, да га напоји водом слатком и непролазном.

И жељан утјехе похрли у у загрљај Учитељу и Сину, Оцу и Брату, као најобичнији „јер је све дим и пара“ као старац, да би божје младићство започео.

То чекање синовско, тај глас што зове Оца свога, јесте истински символ љубави, украс православља, чудесно састајање и прелазак из капије обмана, кроз другу постојану, јединоистиниту.

Родитељ тражитељ свог чеда, освиће у свом родитељу, Оном који је је старији у Христу од свог Оца, открива се у свом Учитељу, који је жудан свог Оца, да му буде још послушнији, да добије опрост.То дивотно састајање јесте свједочанство богољубља, човјекољубља, оцељубља, синољубља, братољубља, печат љубобожја, јер „бистротечно дело је љубави“ јединствени и сушаствени загрљај земаљског и небеског, најдушевније виђење и боговиђење.

Свети Симеон од студи самодршца утопљава се свјетлином монашке ризе, усељава се у ријеч Божију, као истинити иштитељ Христа, да са својим чедом буде и свјетлодавац и савјетодавац и жеднопојац. Да два смјерна монаха светогоре и светопознају, на најсветијој, најтишинскијој и најжуднојој србској Гори.

И да из камена воздигну свом роду вјечновиди Силандар, Миодар, Хиландар као што су себе даровали Богу.

И заиста браћо и сестре, у овом нашем метежном ходу „Блажен је човек који је нашао премудрост и онај смртни који је видео разум.“

Зар није ово животогордење само сјенка, зар наши темељници, Свети Сава бриновидац и Свети Симеон“ „диван и страшан свима који су живели около њега, нијесу приклонили себе Господу, како би себе и свој род присавили.Како би се из духовног бјекства од свеземног, просијани словом Христовим, упокојени и тек истински живи, као жива вода, хљеб мелемни, вратили свом народу именослову србском, да из туђине опет кану у душе синова и браће, „оних који живе Христа ради.“

Та љубав оца и сина јесте сунчано небо србско, свељудски и свечовјечански огледник, бистрик за све залудне и младолика радост православља.

И мати Ана одлази у башту Божију да мирише своје богомило чедо, сада као сестра у Христу Анастасија, да се завјетује спасењу, да прати свог вјерног друга и бранича, у вјенчању са печатом Божијим.

Да буду символи љубави немјерљиве, у Сину, Оцу и Мајци, у тројству Духом премудрим свијени, да лице им буде смирено.У Дану свих Дана.

Син ће упокојеног оца у блаженој кончини вратити свом роду, као светознанца, као мироточивог чудесника, чији се гроб олозио и огроздио животодарним и ћивотодарним.

А сина ће његово синовље богобојажљиво, Њега прогледало и богорођено, Сина а нашег Оца Светог Саву (чије су богупутничке мошти починуле за трен у Трнову) вратити свој србској земљи, између Истока и Запада, видног и невидног, у смутна и невесела времена.

Да се из свих богојавних сеоба жељно уселе у наше најљубавније и најпаметније слово, слово свих дивнина, ове дије богочувне кошуте, именом Оца и Сина.

Светог Саве и Светог Симеона.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: