О. Слободан Бобан Јокић о стваралаштву Јанка Јелића

Пише: О. Слободан Бобан Јокић

Тајна личности прва је и последња тајна бића човјековог. У безбројном низу тајни, на којима почива и којима је испуњен свијет, тајна личности је највећа. Човјек се рађа са неугасивом тежњом за вјечним и бесмртним. Све што чинимо – чинимо или би требали да чинимо, да бисмо били бесмртни и непролазни, апсолутни и непоновљиви.

Истовремено, у себи носимо и наше друго и скривено ја. У нашој палој природи постоји срамни и тамни стуб, и у њему неки импулси који нашу природу тјерају на саможивост, егоизам, агресију, насиље, мржњу и коначно смрт. Готово чим прогледамо почиње у нама рат, права драма, сукоб божанског и демонског, Истине и лажи, добра и зла, мрака и свјетлости, љубави и мржње. Све то, као у циклусима, смјењује се у нама и у људској историји. На сву срећу зло не тријумфује, али ствара пустош и чини понекад живот неподношљивим.
Живимо у времену, епохи и цивилизацији драматичне кризе човјековог идентитета.

Свјесно или несвјесно, учествујемо, у процесу рашчовјечења и дехуманизације човјека. И прошли и овај вијек као ријетко који у историји, борили су се за човјека, за успостављање што бољих услова за живот, и постигли су у томе невјероватне успјехе, какве ни највећи оптимисти нијесу очекивали. Ипак, неком ироније „судбине“, тај грандиозни напредак се окренуо против човјека. До неслућених размјера се разарају и растачу човјекова личност и достојанство. Стил живота, принципи и начела који одређују токове /савременог/ свијета и /живота/, иако на први поглед човјечни, стварају посебан тип човјека. Ствара се човјек /чудовиште и монструм/, нека самозатворена, хладна и безосјећајна јединка /монада/, сурови такмичар и груби професионалац.

Многи људи у историји човечанства, који су се бавили питањем човека, говорили су на тему о људском животу. То је и природно, јер кога год интересује човек неизбежно га интересује и човеков живот, тј. начин, садржај, квалитет и смисао људског живота. Различити људи у разна времена давали су и различите одговоре, различита схватања и тумачења људског живота, његовог начина, карактера и смисла.

Живот као живот носи безброј питања, сваки човјек свој живот испуњава питањима и тражењем одговора, и управо ту негдје се сретамо на најдубљи начин са Јанком Јелићем и његовим стваралаштвом. Управо се Јелић ухватио у коштац са најтежим и најдубљим питањима и човјека и живота. Он више пута кроз јунаке својих књига, прича, драма поставља питања: има ли живот смисла или како човековом животу вратити садржај, како људима вратити изгубљени смисао живота? Има ли уопште разлога за постојање? Јанко схвата да је без смисла и без питања и одговора, живот пун страха, лажи, сујете, глупости, издаје и на крају као што рекосмо смрти.

„Има ли Бога? Има ли га да ми помогне? А шта ако га нема? Је ли Бог створио свијет. Шта ако није? Боже откуд оволико воде на небу? Шта ће у моме питању самоме себи Његово име? И шта се послије свега догађа? Ово су само нека од питања која постављају Јанкови јунаци.

Оваква питања поставља онај који се бори са самим собом и са људима око себе, који се бори са свим оним негативним у себи да би одговорио на Божије призвање. То призвање прави од учмалог и незаинтересованог људског бића ратника који се бори са палим собом да би се приближио Богу. Он се некад и бори са Богом да би нашао Бога без зазора, сјенки, преграда, огледала. Јанко не жели да вјерује, јер је вјеровање добро, јер је добро увијек вјеровати у нешто, па кад људи не вјерују у себе, онда нека вјерују у виша бића. Такво вјеровање чак разумију и прихватају и убијеђени атеисти, као што је једна од Јанкових јунакиња. Не он не жели површну побожност, безличну религију, не жели неко вјерско искуство засновано на идеологији, он не жели „оно“ него „Оног“, тј. Христа Бога, жели да се сретне са Њим лицем у лице, жели да буде и рањен љубављу Његовом.

Јелић нам на најискренији начин показује да када се човјек искрено наднесе над собом, над тајном бића свога, /које Јелић тражи и разоткрива као што рекосмо кроз цјелокупно своје писаније/, осјетиће сву страшну агонију/борбу која се води на попришту срца човјековог и личности његове, агонију/борбу око смисла и бесмисла у себи и свега око себе.

Мислим колико сам тога у животу могао, а колико тога нијесам учинио. Колико тога ми је на ум пало, а нијесам изговорио. Колико ми се пружило шанси, а ја ништа, ни за себе ни за никога свога. Већ ова сама промишљања о животу и о смислу живљења које себи задаје на почетку књиге Златни човјек–приче испред сеоске продавнице показатељ су Јанковог сазријевања у правог и озбиљног књижевног ствараоца. Иако, први роман Биљежница из преображаја нас је обрадовала и одушевила, друга књига иде корак даље у Јанковом усавршавању што опет казује о његовој озбиљности у стваралаштву и његовом закорачењу на лествицу великих и непролазних писаца што ће за сад на неки начин крунисати најновијом књигом Драма која је скоро изашла из штампе.
За шта сам ја? Ни за шта! слиједи одговор. Међутим, ако сам низашта зашто онда уопште постојим, зашто живим, који је смисао мога живљења? Све су то питања која Јанко поставља и тражи одговор на иста.

Човјек је велика тајна која се налази увијек између избора да буде јадан и биједан или да буде велики и савршен да буде златан. Јер, не да је човјек микрокосмос у макрокосмосу, него је човјек макрокосмос у микрокосмосу. Цјелокупан универзум је мали свијетом у односу на човјека, који је Велики свијет. Међутим, за то се треба изборити кроз живот јер златно теле за Јанка Јелића и вјера у њега представља човјека који је себе затворио и прихватио коначност да смо сви ми подједнако јадни и биједни (јер сви смо ми својеврсни губавци, болесници)… Онда долазимо до једне засићености и оптерећености свим и свачим а највише самим собом јер како и Андрић (на чијем путу се Јанко јако налази) каже:

Оптерећен сам сабом, болестан сам од самога себе. Јер то је други свијет у коме се осјећа некакав бесмисао и празнина од дуга времена. У тој атмосфери све је лаж па чак и могућност да се у њој буде и славан. Али каква је то црна слава, мислим се, (пита се Јелић у једној од својих прича) кад у њој увијек биваш обасут неразумијевањем. Кад те славни хвале због нечег што нијеси ни рекао, ни мислио, ни учинио. То није слава, то је казна.

У тој борби између златног телета или златног Човјека се налази сваки човјек, сваки Јанков јунак. И мали и велики. И онај који се налази у алкохолу, доколици, сиротињи, самоћи (Тако сам остао потпуно сам… одбацили су ме), монотонији, који се боји проклете смрти, и онај који не ваља кад не ради а не ваља ни кад ради! И онај који помишља на самоубиство (Крађа и прекрађа лажи: да нијесам страшив, тачно бих се убио; Захвалница: Те вечери сам пожелио и да се убијем); и онај који краде туђу лаж.

Писац кроз плашљива признања, сакривена од других на страницама својих књига говори о њима и њиховим животима. Кроз скромна шапутања стидљивих, великодушним и смисленим хумором који постаје једна од главних одлика његових прича и драма, Јелић исцртава распоред свога пута ка самоусавршавању. Његови јунаци једнако вјерују и невјерују у разум, и труде се да пронађу и остваре нормалан поредак људских односа, а у исто вријеме као да се боје а као и да су свесни да се такав живот одвија стихијски. Писац нам показује периферне кутке живота, његове кулисе, води нас стазом баналности, стида, злочина, насиља, страдања, кроз сузе, дрзак (али чист, безазлен, дубоки) смијех. Свјестан је своје сопствене бескорисности и непотребивости.

Међутим, он вапи и дубоко чезне за спознајом и промјеном јер спознаја кривице тј. палости може бити само стимуланс за стваралаштво. Он има велики број индивидуалних порива љубави према конкретним људима, жели да воли у суштини само људе а не људско стадо, да воли сваког човјека у његовој посебности. Он жели да смирено заволи свијет у његовом сваком зрну пијеска. Он чак покушава да схвати (разумије) свијет који је преиспуњен лажима и свакојаким развратом духа и тијела, он нас учи да волимо сваку твар, да волимо човјека и у гријеху његовом.

И управо у дијељењу љубави је могућност сусрета са златним човјеком. Јелић вјешто узимама дио живота, биједног и досадног, цијенећи сву деликатност тренутка у којем живимо, и ствара од њега сладосно битисање. И мислим и тиме ћу завршити да је у тражењу и осмишљаваћу тог сладосног битисања суштина стваралаштва Јанка Јелића.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: