О. Слободан Јокић: Хришћанство је слобода, а њу нам Господ даје

Емисија ,,Питајте свештеника“ са оцем Слободаном Јокићем

На двадесет другу недјељу по Духовима, 24. новембра, на празник Светог краља Стефана Дечанског на питања слушалаца емисије „Питајте свештеника“ Радија Светигоре одговарао је протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.

Убоги Лазар је опомена да застанемо и промислимо дубље о животу.

У уводном дијелу емисије отац Бобан је тумачио јеванђелско зачало на 22. недјељу по Педесетници у којој наша Света црква предлаже причу о богаташу и убогом Лазару.

„Ова јеванђелска прича је прича нашег живота, слика свијета и наше свакидашњице. Живимо у времену привида, нуди нам се лаж умјесто истине, када се пропагира битност самога себе као јединке без заједнице, гдје свакога и све желимо да подредимо себи. Трудимо се да зарадимо на сваки начин да би угодили себи. Убоги Лазар је опомена и богаташу и свима нама да постоје људи који живе другачије, који вапију за ближњим, али који живе суштину живота као што је живио убоги Лазар. Лазар је опомена свима нама да застанемо и промислимо дубље о животу, шта ћемо рећи Господу и светитељима када се испуне земаљски дани нашег живота“, казао је отац Слободан.

Манастир Дечани је један од центара окупљања нашег народа

Уз жал што није у Високим Дечанима на велики празник Светог краља Стефана Дечанског, отац Слободан је говорио о „тој чистоти односа са светињом гдје вас Свети краљ чека раширених руку са својим миомирисом и благословом“.

„Тако је то у додиру са светињом, увијек сте је жедни. То је слика Царства небеског, то усавршавање у бескрају, тај извор воде живе од које се не жедни. Манастир Дечани је један од центара окупљања нашег народа, не само са Косова и Метохије него из читавог свијета.

Пост треба да постане стил, начин нашег живота и посебна философија живота

У четвртак 28. новембра за православне вјернике почиње Божићни пост и у наставку емисије отац Слободан говори о смислу и значају овог поста и како се припремити за рођење Богомладенца Христа у нашим душама и срцима.

„Пост треба да постане стил, начин нашег живота и посебна философија живота по којем људи почињу да вас препознају. То је дио вашг бића који вам нико не може узети. Посном философијом живота треба да уђемо у пост, да у њему мијењамо себе, да промишљамо на дубљи начин о смислу живота и да се запитамо да ли свој живот – тај дар од Бога – живимо као дар или као проклетство.

Грузија и Јерменија извор старине у вјери гдје све одише вјечношћу и гдје традиција и данас живи

Отац Слободан је недавно посјетио Грузију и Јерменију па је и са слушаоцима Светигоре подијелио утиске које носи из посјете „овог извора старине у вјери гдје све одише вјечношћу и гдје традиција и данас живи“.

„Додир са светињом Свете Нине, никога не може оставити равнодушним. Над моштима светитеља из прошлог вијека Светог Гаврила Грузијског осјећате да вас он схвата као ваш савременик. Служили смо у цркви у Мцхету гдје је Хитом Господњи. Гдје год се окретене око вас су древне светиње из првих вијекова.

„Свјетлост од свјетлости“ архимандрита Василија Ивиронског и „Дуг љубави – како бити Хришћанин увијек и свагда“ од игумана Нектарија Морозова коју је издала издавачка кућа „Свевиђе“ чији је отац Бобан уредник, књиге су које је отац Слободан овога пута слушаоцима препоручио.

У наставку емисије отац Слободан је одговарао на питања слушалаца међу којима су се нашла и следећа:

– У књизи оца Серафима Роуза „Православни поглед на свет“ стоји следеће: „Млади људи ЈА генерације постају исихасти!!!“, то је нешто што неки покушавају данас да ураде; али у ствари они само додају нову игру, названу „исихазам“ новим атракцијама у Дизниленду. Замолила бих да кажете нешто о овој појави. Да ли је она данас можда и више присутна него у вријеме када је ово написано, ако се нпр. узме у обзир да смо раслабљени и додатно обремењени мноштвом информација и убрзаним начином живота. И како се борити против лажне духовности?

– Како савремени човјек да се научи да свијет не посматра потрошачки, него евхаристијски?

– Често, и поред вјере и знања да без труда и страдања нема спасења, на све начине покушавамо да наш духовни живот учинимо што лагоднијим. Свијет са својим достигнућима нам у томе помаже. Крст нас плаши, јер нас изводи из наше зоне комфора, а требало би да је обрнуто. Како савремени човјек да дође до стања у којем га лагодност плаши, а Крст Христов радује? И како да нађе мјеру у томе, да не западне у стање гдје се по сваку цијену јури за страдњем и гдје се трпљење претвара у патологију?

Извор: Митрополија 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: