О смрти и смеху

Пише: Небојша Јеврић

Ако мачка прескочи мртваца он ће се повампирити.

Кад се то деси мора се ођељати глогов колац. Друге нема.

Мијед мора да преноћи код куће.

А да би лакше ноћ протекла ноћ са мртвацем, спрема се најбоља ракија и вино.

Понекад добар домаћин и двадесет година прије смрти испече ракију, шљиву без кошпица, вино од најбоље године, крушку од крушке такише.

Ако поживи дуго више и нема никог да га ожали како приличи.

Уз мијед се причају приче са осталих дворења.

У њима је сакривен презир и исмијавање смрти.

Срби су стар народ. А стари народи су говорили док си жив смрти нема, кад дође смрт тебе нема.

Што пиће више хвата приче постају веселије.

Мртвог домаћина су дворила двојица комшија.

Пред зору нестане ракије. Имали су добар цуг.

Један се спусти у подрум, у доњи бој, да донесе пиће.

Онај што је остао извади мрца из сандука и стави га на своју столицу. Обуче му свој сако. Стави му на главу капу а он легне у сандук.

Кад му се сапатник у тој ноћи појавио са ракијиом онај из сандука закука.

„Дајте и мени те ракије“.

Нагне подрумџија да бежи а мачак искористи прилику и ускочи мртвацу у крило. Ужелио се газде.

Сахране сутрадан покојника а ова двојица се договоре да причу о мачку не испричају.

Али у цара Трајана козије уши.

Почну по селу да умиру деца. Нестају старци. Виђају се привиђенија.

„Нема нам друге, ми смо криви него: глогов колац.“

Речено учињено.

У ноћи без мјесеца два јарана са отесаним коцем запуте се на гробље.

Закуцају најдужи глогов колац у гроб покојника.

Али се убрзо открије. Неко од њих двојице није издржао, пјан се повјерио пријатељима са молбом да не шире даље. И наравно ускоро је цијело село знало.

Дође до суда.

Нека што је дошло до суда него се и новине докопаше.

Тако ја добијем путни налог да одем у село у планинама између Прирота и Бабушнице.

Са вијенцем бијелог лука око врата, друкчије ми нису дали да кренем, и локалним водичем пођем пут села. До села макадамски пут али сеоски трг асфалтиран. Врх брда.

Сви капци затворени. Врата исто.

Мој водич поче да виче на језику чију сам сваку трећу ријеч разумио и капци и врата се отворише.

Пронађем ћерку покојника у црнини која је тужила комшије због скрнављена гроба.

„Мај башта, не се увампирил. Био боден“.

Објасни ми водич да тврди да њен отац није могао да се повапири јер је примао ињекције.

А село је вјеровало да онај ко је био боден, који је инекције примао, не може да се повампири.

Поделиле се бабе, свака су црнини. Свађају се а ја ништа не разумем.

„Побогу шта је башта?“ питам водича.

„Башта је отац“ одговори ми.

Полако почех и ја да их разабирам.

На суђењу двојица окривљених су се бранили да нису знали да је боден, иначе не би глогов колац употребили, да је за све крив мачак. Да треба судит мачку – он је крив.

Сад је на апелационом суду. Жалили су се и једни и други.

Вијенац лука добих на дар.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: