О спорту
1 min read
Химна: Боже правде (Фото: Н. М.)
Парафразираћу реченицу из „Велога миста“ Миљенка Смоја: „Кад будемо давали голове, немојте се љубити и грлити. Замислите како би било видјети обућара да је изашао из радње и почео викати – Људи, направио сам ципеле! Или да пекар од весеља скаче што је испекао векну хлеба!? Ваш је посао да дајете голове!“
Легендарни Сплићанин се чак и онда шалио, крајем 70-их година прошлог вијека, али је кандидовао важну тему: Чему радовање?! Посао професионалних спортиста је да поентирају, а све остало је – шоу, који по несрећи служи за каналисање мегатона народне енергија, да се оне не би употријебиле контра власти. Контра власти!
Да ли ми на спорт заиста гледамо кроз праву оптику?
У временима у којима се руши свака вриједност за коју смо знали, свједочимо о хиперинфлацији помаме за забавом, популарном музиком и шоу-програмима. Хипнотисано зуримо у екране и хранимо се ништавилом одјевеним у шљокице и перле.
Што је идеал у спорту? Да неко постане модеран гладијатор и умјетношћу координације мозга, руку и ногу, постане милионер. Но да ли је такав, чак и ако иза себе има хуманитарну фондацију, штогод друго доказао о спорту, осим да иза њега стоје корпорације које мисле на профит више неголи на спорт?
Иако је Пјер де Кубертен, обновитељ модерних Олимпијских игара, рекао да је боље да се младићи такмиче у спорту него да се међусобно убијају, има се томе штогод приговорити. Де Кубертен је све вријеме говорио о акумулацији енергије рата.
Да човјек није биће склоно паду, не би ни тзв. демократије данас по свијету свједочиле колико смо узнапредовали у једнакости, братству и слободи. Јер смо назадовали. Европа је у међувремену сазнала за бројне облике ратова, при чему смо најсклонији да видимо како многи сједе по кафићима и злоупотребљавају викенде док плаћеници регрутовани из најсиромашнијих слојева ратују за корпорацијске ствари. На исти начин је руска интелигенција „ратовала“ у Првом свјетском рату, а Парижани у Другом. Теорија анти-олимпизма казује да прескупа такмичења махом допингованих јуришника ка обарању рекорда представљају замјену за рат itself. Навијачи иза екрана или на порталима су „народ“; Ђоковић је Обилић, а наша репрезентација је „војска“. Не чуди што су стадиони по Европи и Свијету никли након што су психолози открили да су маси потребне игре. Лебац су добили на кредит.
Не треба бити мудрац и установити да је фудбал, рецимо, натопљен потенцијом рата. Умјесто да сваки свога за јаја објесимо политичког субашу, и удружени кренемо на Владу, да за муда бесимо све квислинге, и лепезу лоших политичара редом, западни човјек, па и наш, иде на утакмице да урла. Или то чини испред монитора и ТВ-а. Ратује упразно. Пуца из празне пушке.
Иако се спорт на наше очи храни енергијом рата, он је не преображава.
Спорт од рата даје што је узео. Зато спорт може да донесе мир само онима који генеришу анестезирање маса – опијених гледањем лопте, or something, како с лијеве стране прелази на десну.
Куриозитетни су факти који потказују Де Кубертенову максиму, барем у постисторијским временима, јер канда постоји мистична веза између Олимпијских игара и ратова, који би по предању требало да заћуте, током сусрета миру преданих атлета. Током Олимпијаде у Пекингу (2008), почео је рат Запада у Грузији. Који је добила Русија. Па је Русија побиједила и током Олимпијског рата у Украјини. Рат се водио и док су у Бразилу трајале Игре, уочи којих је – премда то није пренио нико – у Сао Паулу секта звана Универзална црква царства божјег саградила реплику Соломоновог храма.
Укуцајте. Предсједница Бразила лично долази на поклоњење. У мору других – љубитеља спорта, смрти и пореза.
Спорт? Дакако, клинци треба да вјежбају, кичму да држе право и топе килограме, али професионални спорт треба више потказивати него обожавати.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Не бих се сложио с Николом у баш свему, заправо „култ здравља“ јесте основни извор фашистоизације спорта, култ здравља увек води у допинг, јер се тело, а не игра, поставља као врхунско мерило.
Али међународне спортске федерације и Олимпијски комитет су заправо много морали да учине (и даље чине) не би ли уништили дух игре који струји између виртуоза у (посебно колективном) спорту и публике, нпр. техника се у кошарци и фудбалу потпуно свесно сузбија у корист физичке спреме, да није тако Роналдо и Леброн Џејмс не би били најбољи на свету у својим спортовима.
Нико у професионалном спорту не воли професионализам, нити је почео да гледа Ђоковића, зато што овај зарађује толико и толико или привлачи те и те спонзоре.
Енергију рата не може да преобрази амерички фудбал, али довољна су два Месијева потеза да се осетимо као деца, иако нико од спонзора то не тражи. Ја мислим да је то (макар тренутна,а и тренутак је вечност) победа Бога над мамоном.
Za Ovaj zadnji Dio komentara,svaka cast…
Хвала?
Има Милан Ракић један сјајан стих: …Ја знам добро, Боже, мане твога дела, ал не могу ништа замислити боље… И ту лежи суштина и одговор наша наша теоретисања. Тачно је да је професионални спорт метак којим се убијају два најзначајнија зеца данашњице, стиче се огроман новац и манипулише се масама, али није баш све тако једноставно. Професионализам у спорту се није могао избјећи јер је све професионализовано, чак и умјетност, и књижевност којом се бави уважени аутор текста. А принцип хљеба и игара није плод овога времена, већ је мало млађи од цивилизације. Осим тога, не јури Ђоковић људе да га гледају, већ људи јуре Ђоковића. Просто, као што моћни имају потребу да манипулишу људима, тако и масе имају потребу да буду изманипулисане. Да се присјетимо оне латинске пословице: Људи воле да буду обманути, зато их обмањуј! А спорт је једна од најљепших манипулација и обмана, много љепша и пријатнија од политике, од избора, од економије, па чак и од школског образовања. Ја бих прије рекао да је модерна демократија дала на вољу масама да изаберу која им је манипулација најдража, и масе су изабрале спорт зато што у посматрању спорта људи могу да буду искрени, а да се искључе из оптерећујуће реалности и да се идентификују са својим херојима, да направе паралелни свијет, паралелну реалност, да уживају макар и у обмани. Ништа мања обмана од самог спорта није ни теза о томе како би се сад они силни навијачи , кад би се лишили утакмица и навијања, устремили на владе и покварене политичаре и како би промијенили систем. То је тек заблуда.
Da .Treba ući na sajt bilo kog kluba,transfermarket,pa i najmanjeg, i videti da svaki igrač ima cenu.A klubovi putem medija javno nude igrača na PRODAJU.Tekst autora N.M.sjajan na ovu temu.
Sport je i nacionalizam ali ne pozitivni nego onaj parvi a po svemu sto se desava i prava rijec je sovinizam,to se bar zan iz raspada Jugoslavije.
Negdje davno kada je vaterpolo poceo da se dize na ove danasnje grane igrao se mec izmedju Maladosti iz Zagreba i Partizana iz Beograd u Zagrebu,Mladen Delic komentator RTZ je nemogavsi izdrzati neizvjesnost i pritisak uzviknu „hajde nasi “ misleci na Mladost“,u to vrijem sam imao nekih desetak godina i ja ko dijete sam to primijetio kao navijanje,samo da li je to bilo samo navijanje ,mozda ?
Komentar Djurkovic u iz Malge,slavite izadjite na trgove vikajte Montengro
https://www.youtube.com/watch?v=aXbM28a-9xQ
Crna Gora ne moze izgubiti kad je 13 jul,stvarno 13 2008 ,Eviva Montenegro………….