O Српству у Црној Гори прије Симе Милутиновића – (посвећено госпођи Тијани Лопичић – прво ученије)
1 min read
Лопичић
Пише: Никола Милованчев
У свом чланку (демантију) објављеном на порталу ИН4С дана 29. маја ове године, гђа Тијана Лопичић покушава да негира већински српски етнички састав становништва данашње Републике Црне Горе. Исто тако, она криво тумачи и пасош Петра II Пeтровића Његоша из 1840. Ауторица чланка изричито каже да жели да сазна нешто више о српској народности на тлу данашње Црне Горе прије доласка Симе Милутиновића Сарајлије у Црну Гору (1827. г.), па ћемо удовољити њеној молби.
Пасоши и црногорски пасош из 1840
Што се пасоша тиче: у пасоше се уписује држављанство, а не народност (врло ријетки случајеви су били да се уписивало и једно и друго). Тако је било и некада (и у Црној Гори нпр. 1840. године), тако је и данас. Сада се нпр. пасоши свих или скоро свих држава у свијету исписују и на енглеском језику. У том језику сe у пасошима држава употребљава појам „nationality«, па се рецимо упише британска, француска, њемачка, руска, словеначка итд. Иако се појам „nationality« у правилу преводи као „народност“, у овом случају (пасоши свих држава свијета, па и данашње Црне Горе), он значи „држављанство“. Државе наиме својим грађанима не уписује етничку (националну) припадност, већ држављанство. Тако је и појам „Црногорац“ у пасошу Црне Горе из 1840. означавао држављанство Црне Горе.
Да још упростим: ако је нпр. 2021. године градоначелник Лондона Пакистанац, њему ће у британском пасошу, у рубрици „nationality« писати „британска“ а не „пакистанска“ – зато што се у пасош уписује држављанство а не етничка припадност. Када би г. Садик Кан данас био шеф црногорске државе, он би у свом пасошу био означен као Црногорац по држављанству, а не као Пакистанац, што етнички јесте. Дакле: разликујте држављанство од етничке припадности!
О Српству на просторима данашње Црне Горе прије Симе Милутиновића
Гђа Т. Лопичић не зна за српску народност на подручју Црне Горе прије Симе Милутиновића Сарајлије и његовог доласка на Цетиње, дакле прије 1827. Ништа зато – неким људима је историја слабије ишла од руке и то се може поправити. За оне који слабије познају историју Црне Горе, ево неколико навода и питања за логичко размишљање:
- Зна ли гђа Лопичић од када је (колико вијекова, па све до 2006. г.) католичка црква за свог надбискупа у Бару употребљавала назив »Primas Serbiae«? И можe ли да одговори зашто је уопште католичка црква у Бару тај назив увела (кад, по њој сличним погледима, у Бару нити Срба има, нит је Бар у Србији).
(Одговор за неуке, у повјерењу, није за ширу јавност: зато што је Ватикан увијек Србе волио, па је католике у Бару Српству приписао!).
- Додуше, у прошлости су се понекад појављивали и проблеми, нпр. 1247. године, када су барски грађани католици осећали јачу припадност Србији него папи и говорили „…што је нама папа, господин наш краљ Урош је нама папа“ (цит. по хрватском историчару Милану Шуфлају, „Срби и Арбанаси“, Београд, 1925, ст. 89).
- Хрватски академик Шиме Љубић објавио је 1880. у 12. књизи „Старина“ тадашње Југославенске (сада: Хрватска) академије знаности и умјетности извјештај властелина которског Марина Болице господству Млетачком, из године. Болица извјештава да на Цетињу има мали али врло лијеп манастир калуђера реда Св. Василија српске вјере или обреда и закона, који је саградио Иван Црнојевић. У том манастиру столује епископ са 25 калуђера и 40 других клирика и искушеника и ђака; тај владика као митрополит управља свим Црногорцима у духовним стварима а једино признаје патријарха пећкога за старешину и поглавара црквенога.
На Цетињу манастир српски Ивана Црнојевића – па да човјек не повјерује…Да ли су ти властелини млетачки погрешне информације имали 1614? (Котор је ваљда јако далеко од Цетиња…).
- Крајем 1644. или у првој половини 1645. католички мисионар Франческо де Леонардис упутио је извјештај Конгрегацији за пропаганду вјере у Риму, о Пећкој патријаршији. Међу 42 епархије Српске цркве, Ф. де Леонардис је набројао и Зетску, Морачку и Црногорску (Цетињску). Овај документ је у Ватиканском архиву пронашао и објавио у САНУ у Београду 1986. год. др. Марко Јачов („Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644. «, стр. 653).
- октобра 1688. которски бискуп Марин Драго извјештава Римску курију да му је цетињски епископ Висарион донио писмо патријарха Арсенија Чарнојевића, са молбом да га достави папи. Висарион се назива „владика Цетиња Црне Горе српског обреда“ (»Vissarione Vescovo di Cetigne nel Monte Nero di rito Serviano«). Oвaj ватикански документ oбjaвио је Марко Јачов у књизи „Списи тајног Ватиканског архива XVI – XVIII век“ (САНУ, Београд, 1983, стр. 152-153).
Коментар је (чак и за учење неуких) сувишан.
- Зна ли гђа Лопичић за документе Дубровачке републике, које је објавио др. Горан Комар, у којима се Зећани и Морачани 14. вијека називају Србима? Шта о њима мисли (ако зна за то, наравно)?
- Да ли је икада чула гђа Лопичић за Св. Петра I Петровића Његоша и за његову „Кратку историју Црне Горе“? Ако зна, онда је сигурно прочитала запис Ђурђа Црнојевића приликом напуштања Црне Горе: „…остављам мјесто себе митрополита Германа, и по њем будуће Митрополите, докле, е да Бог промисли на Србски род на други бољи начин“ („Грлица. Календар црногорски за 1835“, Цетиње, стр. 66)?
Из споменуте књиге овог нашег светитеља је јасно видљиво разликовање регионалне припадности (Црногорци) од народносне припадности (Срби).
- Зна ли гђа Лопичић за писмо Св. Петра Цетињског Црногорцима и Брђанима од 16. фебруара 1822, приликом доласка јеромонаха Софронија из пећког манастира, ради сакупљања прилога: „…али је оно српска црква света славено-српскога народа и мати свијех српскијех црквах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“? Зна ли који су то „патријари наши“ „српске цркве свете“ и „цари наши“ „славено-српскога народа“?
- Крајем осамдесетих година 20. вијека преваљивао сам пут од 700 километара да бих дошао у Тиват и научио нешто о историји Боке од часног, ученог и драгог ми Максима Злоковића. Када би Т. Лопичић прочитала његов чланак „Словенска жупа Драчевица“, објављен 1969. у првом зборнику „Бока“, онда би сазнала и то да је нпр. 1277. склопљен уговор Которана и Дубровчана, у коме се наводи да је подручје поморске области српске државе Немањића од Вруља (код Омиша, близу Сплита) до Љеша. Да ли је доста?
- Из истог зборника Бока бр. 1 би неуки могли да сазнају много и од историчара Антонија Фарчића (са Корчуле родом, Србин католик, касније прешао у православље), из чланка „Житије св. краља Владимира“. Рецимо: да је свети Владимир „…познати приморски српски владар, од 986. до 1016. године био такође краљ, а не кнез, него да су његову краљевску титулу наслеђивали и његови наследници тј. потомци Стефана Војислава“. Као допунску литературу препоручујем и чланак А. Фарчића „О постанку краљевске власти код приморских Срба“, који је објављен у „Историјским записима“ књ. 22, св. 3, Титоград 1965.
- А католичка светитељка, блажена Озана Которска? Рођена као Јована Косић (Ђујовић), 25. новембра 1493, преминула у Котору 27. априла 1565. Италијански историчар Серафин Раци (Фиренца, 1531 – Фиренца, 1611) за њу каже да су јој родитељи били „кршћани, али рашки православци“. У 20. вијеку је слично писао честити свећеник Србин католик и историчар Боке дон Нико Луковић (није желио да се одрекне Српства, па није могао постати бискуп которски – на том трону су зато рађе били виђени туђинци родом): „Блажена Озана Которска рођена је 1493. – село Релези – Љешанска нахија, чобаница, од српских родитеља“.
- Када, 1. септембра 1763, црногорски митрополити Сава и Василије Петровић моле католике, дубровачки Сенат ријечима: „да учините нашој цркви и народу черногорском једном сумом од асприх, како Сербли Серблима и својијем суседима“, то је 64 године прије доласка Симе Милутиновића на Цетиње, зар не госпођо Лопичић?
- Да ли је икада чула гђа Лопичић за Св. Петра I Петровића Његоша и за његову „Кратку историју Црне Горе“? Ако зна, онда је сигурно прочитала запис Ђурђа Црнојевића приликом напуштања Црне Горе (1496): „…остављам мјесто себе митрополита Германа, и по њем будуће Митрополите, докле, е да Бог промисли на Србски род на други бољи начин“ („Грлица. Календар црногорски за 1835“, Цетиње, стр. 66)?
Из споменутoг дјела овог нашег светитеља је јасно видљиво разликовање регионалне припадности (Црногорци) од народносне припадности (Срби).
(КРАЈ ПРВОГ УЧЕНИЈА)
/аутор је члан Правног савјета ИН4С/
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Хвала господине Милованчев на уложеном труду!
Можете слободно и да се позовете и на византијске изворе који јасно казују ко је живио на тим просторима, као на примјер Јован Скилица и други, на ватиканске изворе који кажу да су Војислављевићи били Срби, па сама католичка енциклопедија јасно каже да су ти живјели и живе Срби. Имам доста тог материјала па ако желите можемо ступити у контакт.
За мало писмене довољно, ако нијесу злом задојени. Ова г.Лопичић каже да је прво слободно изјашњавање било 1946.;јесте слободно као избори тадашњи са ћоравом кутијом. Комунисти наредили пиши се Црногорац или оде глава.
Sve Serbski Rod i Nebeske kao i ovo-zemaljske Zemlje su; uvek starije od bilo koje drzave nacrtane ili izmisljene iz bilo kojih razloga na istorijso naslednom milenijskom zivotnom prostoru Sve Serbskoga Roda. Razlika je preko 7.500 Godina sividjalo se to nekome ili ne. Moje istorijsko nasledno pravo samo po sebi postavlja logicno i prirodno pitanje ko ste vi bre…???
Odlično, ali zaboravili ste jednu drugu jako bitnu knjigu. Ne bih sad da kopiram citate jer ih ima previše i mislim da bi se od njih moglo napraviti kompletno „drugo učenije“. A ima je i na internetu: https://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/vladika_vasilije-istorija_o_crnoj_gori.html
Vladika Vasilije Petrović Njegoš „Istorija o Crnoj Gori“. ????
Ова Тијана већ подуго ЛУПА о некавоме црногорству, а не зна, јада, да је онај ЈахачСаЧелаКолоне измислио Црногорце јуче, такорећи, 1. маја 1945. године, намјеран да потпуно избрише Србе. Како се он добро пазио да не потписује декрете против Срба, умејсто њега то је учинио његов подрепаш Милован Ђилас, бивши Србин из Старе Херцеговине, онај који је прихватио усташку логику по којој Срби, када постану комунисти, престају бити Срби, онај који је 5. фебруара 1942. године, у име Покрајинског комитета Комунистичке партије за Црну Гору и Боку (други потписник био је Владо Мартиновић Бајица који још има улицу у Подгорици , потписао наредбу „Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања и тражења неких додатних објашњења под хитно организује напад на васојевићко племе јер су они велики – Срби.
Њих треба најстрожије казнити убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривца. Куће конфисковати, а потом запалити, стоку заплијенити.
Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати“.
И, сад, групица оних који су преживјели терор Јахачевог седла мисли да себи чини угодно дјело пљујући на своје србске претке, многи од њих и на своје очеве и мајке своје (реченога дана лично „унапријеђене“ у националне Црногорце), а не знају, јади их не знали, за пету Божју заповијест:
Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
Мањ ако не мисле да Милована Ђиласа који је записао да се Црногорци „по племенској традицији (тј. поријеклу) осјећају, а и јесу, Срби… али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско“, имају за оца, можда и за оца им очина.
ајде да узмемо и да је ова непоменица у праву,али само за стару Црну Гору….што ћемо са територијама у данашњој Црној Гори,која до прије стотињак година један минут у својој историји нијесу била дио ње..како се изјашњавао тај народ,којој је цркви припадао и којим језиком говорио..имамо ли право ми који не припадамо тој старој ЦГ да будемо оно што нам су преци били.. е па ја вам кажем да имамо и ако вам не одговара отцијепите те четири нахије и седам брда па будите што оћете..
Поштовани г. Никола,
појам Црна Гора и Црногорци односи се, ОД ДОЛАСКА ЦРНОЈЕВИЋА НА ЦЕТИЊЕ, ДО ТАДА ЈЕ БИЛА ДИКЛИТИЈА, ЗЕТА … историјски на тзв. стару, подловћенску Црну Гору. У смислу државности све до пар година након устоличења књаза Николе ( улазак похараних Куча и неодлучних Васојевића – књажевине Холмије, у заједницу са Црном Гором) назив Државе је Црна Гора и Брда, а титуле владика, најчешће, и књажева и закона, редовно Црногорски и брдски – војвода Радоња Петровић, Куч, био је гувернер свију Брда и сувладар са Владиком Цетињским . Националност, у смислу нашег ДАНАШЊЕГ поимања етничке припадности на свим тим просторима је СРПСКА, А ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТ СПРСКА ПРАВОСЛАВНА, ХРИШЋАНСКА , СВЕТОСАВСКА ( „ОКТОИХ“ ЈЕ СРПСКА МОЛИТВЕНА КЊИГА, МАКАРИЈЕ ЈЕ СРПСКИ МОНАХ-ШТАМПАР НА СРПСКОМ ЦРНОЈЕВИЋА ОБОДУ И ЦЕТИЊУ , БОЖИДАР ВУКОВИЋ ПОДГОРИЧАНИН ЈЕ СРПСКИ ШТАМПАР, И СВЕ ТО ЗАИСТА НЕМА НИКАКВЕ ВЕЗЕ СА СИМОМ МИЛУТИНОВИЋЕМ С ЈЕДНЕ НИТИ СА SEKULOM DRLJEVIĆEM С ОНЕ ТАМО ЊЕГОВЕ СТРАНЕ. МНОГО ЈЕ ВИШЕ О СРПСТВУ И ПРАВОСЛАВЉУ СИМА МОГАО ДА НАУЧИ ОД ВЛАДИКЕ ПЕТРА ПРВОГ СВЕТОГ ЦЕТИЊСКОГ И САМОГ МЛАДОГ ЊЕГОША, НЕГО ЛИ ОНИ ОД ЊЕГА. Što se Drljevića tiče,on je nešto malo učio od Šedimlije, a ponajviše od Musolinijevog najboljeg đaka Ante Pavelića i fra Alojzija Stepinca Jasenovačkog.
Хвала Вам на сугестијама. Размишљао сам да дам и историјски пресјек граница Црне Горе, али би то најмање подвојило опсег текста и изгубило би се на прегледности. Зато сам изабрао једноставније (и текстуално краће) рјешење – да се држим граница садашње Републике Црне Горе. Свако добро у Господу!
Srpstvo prije dolaska Crnojevića na Cetinje i Srpstvo XIX vijeka nemaju veze jedno s drugim. A nakon 1918 pogotovo.
То сам први пут чуо од оног дпс-овог посланика, историчара, кад су га исто овако доказима прићерали. Само је по њему српство било добро и између ’90. и ’97. 🙂
Dzabe „teletu“ odgovarate,ostace tele!
Српском роду нису припадали само Срби из Србије. До 1878. Старој Херцеговини су припадале опшштине и градови Херцег Нови, Рисан, Никшић, Плужине, Шавник, Пљевље. Те 1878. Стара Херцеговина се ујединила са Старом Црном Гором и Брдима и настала је Црна Гора. У то су унели своју српску цркву, своју српску земљу, своје српско писмо јер никада раније нису били део Црне Горе па се нису могли ни звати црногорцима. Исто то вреди и за Боку која је приступом својим и уједињењем са Старом Херцеговином и Старом Црном Гором унели своју српску цркву, своје српске земље, своје српско море, своје српско писмо и тако настаде данашња Црна Гора. Стара Црна Гора доби име од оних који се на те просторе населише са Косова после Косовског боја. Како Његош записа „Што се нехће у ланце везати, то збјеже у ове планине“. Српски род је створио ову земљу. Ти се нису ни могли назвати Црногорци. То име су добили тек по оснивање Црне Горе кад су се назвали по држави у којој живе а народност своју никад заборавили нису. Једно је звати себе по земљи у којој живиш а друго је звати себе по народности и народу коме припадаш. Са свим тим новопридошлим пристигла је и азбука и ћирилично писмо.