О Српству у новим околностима

Пише: Драгослав Бокан

Одавно још се не делимо, као у време комунизма, на атеисте и вернике, патриоте и издајнике, светосавски и титоистички оријентисане Србе.

Било је то тешко, али једноставно време.

Није било „полупаних лончића“ и „покварених телефона“, националистичког аутошовинизма и хришћанског анархизма, а Срби нису имали отпор према свом патријарху и онима који патриотски просвећују свој народ (и бране клице новоформиране српске државе од разарања и самоуништења).

Имали смо само две колоне: ону своју, светосавску и отаџбинску, и ону више него очигледну, „пету колону“ изрода и издајника, што страсно мрзе сваки помен ма каквог српства и православља.

Није било мутних вода и непрозирних магли код само наизглед међусобно сличних сународника.

Све се сводило на јединствени фронт „између нас и њих“, са провалијом између тробојке са двоглавим (белим) орловима и нихилистичке звезде петокраке. Па су традиционално оријентисани Срби имали заједничке непријатеље и јединствени циљ.

Једино су међусобне борбе две српске војске под кокардама (СДК и ЈВуО) из Другог светскиг рата биле нешто компликованије, али се и то, ипак, некако смирило и умирило њиховим заједничким повлачењем према Словенији пред Титовим крволоцима и свим његовим „корисним идиотима“ у последњој години рата…

За разлику од тог времена, сада имамо чак три велике и потпуно разнородне српске групе.

Прво, оне лажне патриоте, који свесно користе отаџбинска осећања у стриктно политикантском и разједињућем смеру. Они су увек ту да, рушећи српску државу и Цркву, глуме неко теоријско, идеално и вечно незадовољно „родољубље“, само да би некако дошли на власт и постали „калиф уместо калифа“. Овакви су, својевремено, стварали травеститско, самоубилачко „југословенство“ (и тако нас, дословно, сахранили за читав један век дезоријентисаног лутања по крвавим маглама мазохистичког одрицања од свог пуног и правог националног и верског идентитета).

Друга група је секта апсолутно и кобно незрелих, али, признаћемо, искрених Срба националиста. Оних што увек прерано опале из заседе и тако упропасте дуго припремани план нашег неочекиваног напада на непријатеља. Оних што инфантилно и упорно желе немогуће, не обазирући се на реалне шансе и конкретно стање „на терену“.

Такви су скочили на ноге лагане трагичног 27. марта 1941. и бацили нас, својим романтичним безумљем, у јаму безданку, несвесно, али конкретно помажући свим антисрбима у већ расточеној Краљевини Југославији да нас скоро истребе и заувек униште.

Трећа је група одговорних и зрелих Срба, што се радују сваком милиметру одбране оног што ваља сачувати за потомство и неко боље време у свету (јер од овог нам горег нема и никада неће бити). Ови Срби бране своју ЈЕДИНО ПОСТОЈЕЋУ државу, једино постојећу војску и једино постојећу Цркву. Не врте привлачне пропагандне мантре, размишљајући увек обзирно о последицама сваког свог геста. Стрпљиви су и радо прихватају дисциплину, поредак и хијерахију. Умеју да служе својој земљи и народу, не „глумећи лудило“ у пећинском, квази националистичком, аутохипнотичком заносу и опасно неконтролисаној острашћености. Имају моћ самоконтроле и врлину зрелог, здравог расуђивања.

И само ће „трећа опција“ – она што увек брани мир, међусобну слогу и спремност на реалну борбу (онда кад јој дође време) – бити на корист српству и Србији, као чврста, несаломива карика између славне (далеке, српске) прошлости и (сањане, боље) будућности.

Верујући у то, ја сам одабрао свој пут.

П. С.

Нажалост, многи међу иначе добрим Србима се руководе искључиво по афекту.

А афекат је чудан друг, често убилачки и самоубилачки.

Па је зато лако у данашњој Србији добијати незаслужене лајкове, без икаквог ризика и знања, дела и труда. Довољно је само непрестано сипати фразе и точити „лепе жеље“ (оно што бисмо сви волели, било то могуће или не).

Ја то, тако, нећу и не желим. Јер ме стварно занима она реална судбина Србије, а не лајкови и нечије олако „одушевљење“ ( које се, исто тако лако, претвара, првом приликом, у велико „разочарење“).

Мене интересује добит Србије и опстанак наше одасвуд нападане државе.
Па по осећању пишем, мислим и говорим. И срећом има много и све више људи који се по овом питању слажу са мном. Баш много, много њих.

И то ће спасити Србију. Трезвена и конкретна љубав, гвоздена самоконтрола и неопходно поверење у Божију промисао и вештину деловања наших предводника у овом минском пољу препуном најразличитијих искушења и непријатеља.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: