„O tempora o mores!“: Новац је једини циљ нашег бестидног доба

Пише: М. Р.

„O tempora o mores!“
(„Чудних ли времена, чудних ли обичаја!“, Цицерон)

70. године прије нове ере у републиканском је Риму одржан један од најславнијих судских процеса у историји правосуђа.

Суђено је Гају Лићинију Веру, гувернеру Сицилије од 73. до 71. године, који је украо, или насилно заплијенио, највриједнија умјетничка дјела (статуе Пракситела, Мирона, Поликтета…) и увео претјеране порезе којима је Сицилију тотално осиромашио: укратко, опљачкао све што је могло да се опљачка.

Тужилац је био Марко Тулио Цицерон, и ми о овом суђењу знамо из Цицеронових «Верина», врло опширног дјела, које детаљно описује процес.

Вере је учинио све што је било у његовој моћи да забрани Цицерону да се са прикупљеним доказима из Сицилије врати у Рим, а како у томе није успио, покушао је да га подмити огромном сумом новца. Вереов бранитељ Ортензио одлагао је суђење (како би могао да «припреми новоименоване и лакше подмитљиве судије») и покушао да спријечи избор Цицерона за тужиоца (тако што је мање или више успјешно корумпирао бираче).

Напорни се, напети, и скандалозни процес завршио побједом Цицерона (мада је, рецимо, Вере био кажњен тако што је морао да плати неку, у односу на његово неизмјерно накрадено богатство, малу казну; свеједно, бјеше то ипак каква-таква побједа правде: оптужени је лопов ипак био један моћни римски принц, политичар и правник, древног етрурског поријекла).
…

Читање Цицерона нам омогућава да једног од најоштријих умова старог свијета посматрамо како се бори са распадом древне републике и ратује с корупцијом система, са парамафијашким асоцијацијама, преварама, подмићивањима и проневјерама, тајним договорима, продајом мјеста и положаја, препорукама, корупцијом судија…

Читање Цицерона и сазнавање да је и у стара времена била актуелна пракса „коверти“ неће умањити нашу згађеност, а и могуће је да ће неко у читању оваквих епизода пронаћи горку утјеху – да наше вријеме није горе од старих времена.

Није тако: наше вријеме јесте горе. Ми немамо, рецимо, Цицерона (не мислим на његову памет, било би то преамбициозно, него на његово правдољубље и храброст).

Замислите: постојали су, некад, неки људи којима понудиш стан, два стана, пет станова, коверат, посао жени, ћерки, сину и осталој многобројној родбини, Његошев лични сат из музеја – и они кажу: нећу! Нећу, лопове!

…

Људи се навикавају на скандале као што се навикавају на смог аутомобила: почетну з(а)гађеност парадоксално смјењује мирење са стварношћу: ми смог престајемо да примјећујемо; мито доживљавамо као додатни порез, као обавезну напојницу.

…

Наше вријеме јесте горе: губи се способност да се стиди.

Један стари број „Арене“ из 1903. године извјештава да се министар финансија, часни Пјетро Росано, гарибалдијски добровољац и принц Напуљског форума, убио. Бјеху га, невиног, осумњичили да је, када је био министар финансија, примио неки ситан мито, поклончић неки, за пуштање из затвора једног анархисте). Прије самоубиства написао је својој жени:

„Ја сам поштен човјек и умирем као поштен човјек. Али има већ тридесет дана како се на мене сручило једно такво насиље оптужби да не могу одољети… Опраштам својим непријатељима који су ме толико повриједили. Будућност ће ми донијети правду. Опростите и ви.“

Замислите, постојали су, некад, људи, политичари, који су се убили зато што се за њих, на трен, на неколика дана, на мјесец дана, посумњало да су нечасни.

Док данас имамо људе, политичаре, који ту сумњу, основану, лагодно носе читавог живота! Добро, не тражи се самоубисво. Али бар оставка нека. Стида мало…
…

Новац, новац је једини циљ нашег бестидног доба.
Између корупције и мита – «mala tempora currunt sed peiora parantur» (лоша су времена али се спремају још гора).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: