„Обала несанице“, роман Милана Кнежевића – Књига која ће се читати, о којој ће се говорити и писати

Пише: Проф. др Драган Копривица

На почетку овог приказа, под пуном књижевном одговорношћу изјављујем да је први роман Милана Кнежевића, “Обала Несанице”, који је ових дана објавио “Штампар Макарије”, најбољи у Црној Гори у посљедњих десет година. Оно, што ме наводи да то децидно устврдим, темељим и на томе што је Кнежевић, као већ доказани пјесник, чије књиге и даље стоје у сјенци политичког ангажмана, овим савременим, крајње актуелним романом доживио блистав књижевни успон. Свој став заснивам и на томе што сам факултетски професор руске, и познавалац свјетске литературе, тј. обавијештени читалац, те у књизи Кнежевића препознајем и моћну линију свјетских романсијера, Достојевског, Маркеса и Камија, и комедиографа, од Молијера до Нушића, уз снажну сатиру која скида маске и велове једног времена, код нас на досад невиђен начин. “Обала Несанице” је књига за себе, тако аутохтоно моћна да многи неће ни повјеровати да је аутор један политичар, врцави и храбри посланик Црногорског парламента, професор српског језика и књижевности. А неки мудрији завидљивци ће доћи и до епохалног открића да је Кнежевић рукопис романа напросто од неког отуђио, или откупио, и потом потписао као свој.

А, како сам већ много пута досад рекао, и поводом романа о којем је ријеч, поновићу свој став да је Црна Гора земља чуда, и да је у томе можда и њена највећа чар и љепота. Роман Кнежевића се појавио толико неочекивано, можда по угледу на пјесму Добрише Цесарића “Облак”, у којој: “У предвечерје, изненада, / Ни од ког из дубине гледан, / Појавио се понад града / Облак један.”… А у случају Кнежевића, појавио се, не облак један, него роман један.

У својој зачудној књизи он се латио општепознате теме са свих меридијана, из свих вјекова, теме у нивоу феномена, о неограниченој власти у свим њеним мијенама и канцерогеним деформитетима, о успону и паду, овдје не Римског, него једног афричког царства, афричке државе, Обале Несанице, која је можда и близу Обале Слоноваче, али и поред свих напора бројних картографа још није прецизно уцртана у мапу црног континента. Можда и зато што се Обала Несанице под окриљем ноћи често премјешта клизећи по мапи Африке, па бива неухватљива. Можда је ријеч о некој јединственој, мобилној територији, државном клизишту, које се помјера по Африци како кад дуне неки суви, сјевероисточни пасат из Сахаре.

У свом Поговору на задњој корици романа угледни критичар Желидраг Никчевић истиче “екстремни и беспоштедни хумор” аутора, уз закључак да “ни уз најбољу, то јест, најгору вољу, читалац ових вртоглавих страница више не може разликовати бриљантну пародију од трагикомичне стварности”. Критичар пореди Милана Кнежевића с великим Миодрагом Булатовићем, “мајстором антиутопије, цинизма и демонтаже лажних идола”, и с пуним правом закључује: “Милан Кнежевић у новим околностима величанствено обнавља тај свеобухватни рушитељски маневар – дарујући нам књигу која свједочи о свакодневном масовном посрнућу, а истовремено буди и гради дух слободарског отпора. Дух супериорне, неспутане и племените фантазије.”

С обзиром на чињеницу да је Никчевић признат у сфери књижевне критике и ван Црне Горе, и да, дакле, нијесам први који хвали домете “Обале Несанице”, овим моје високе оцјене романа Кнежевића само бивају потврђене, а сигуран сам да ће се и други објективни критичари одазвати о наведеној књизи као о дјелу зачудне љепоте. Али и храбрости аутора, борца и писца, којег “све ране свога рода боле”, па је и због тога написао сјајну књигу од прве до потоње странице.

Кнежевић у роману прави литерарну вивисекцију судбине једног афричког диктатора, вољеног народног вође, Милтона, кроз вјечито гротескну слику о моћи изабраног појединца, у којег се затрескала сва нација, због чега се он поиграва са животима и судбинама свих грађана, доказујући да је сторија о власти увијек иста на свим меридијанима, независно од боје коже, типа новчаница или снова о неограниченој моћи. Тако је, по Кнежевићу, на црном афричком континенту створена својеврсна комедија од државе, боље рећи, трагикомедија, у којој се, у једном лику вође и оца нације, претачу ликови бројних свјетских лидера, од Стаљина до Садама Хусеина и Гадафија, до Пиночеа и филипинског диктатора Фердинанда Маркоса. И посебно, чувених по злу, управо афричких диктатора, предсједника Зимбабвеа, Роберта Мугабеа, и предсједника Републике Уганде, званог Иди Амин Дада Уме, за којег се тврдило да је бивао чак и канибал, а он изјављивао да је то чинио само под изнудом. Истраживачки центри су тврдили да је током његове страховладе у Уганди убијено петсто хиљада неистомишљеника. Уз диктаторску афричку господу, Мугабеа и Амина Даду, “фино” се надовезује и чувени диктатор, цар Бокаса Први од Централне Афрке, доживотни предсједник Централноафричке Републике до 1979. године када је и збачен са трона.

Кнежевићу је очито, као тзв. обавијештеном писцу, запао за око не само феномен диктатуре, него и чињеница да је Африка, богата природним ресурсима, очигледно бивала пребогата и галеријом диктатора, иза којих су остајали трагови насиља, смрти и неконтролисане власти владара, појединца. Није немогуће да је одређене обрасце за портрет владара, диктатора, Кнежевић могао преузети и из савремене европске, балканске, па чак и наше политичке збиље, али је чињеница да је у свом роману на бриљантан књижевни начин описао универзални лик једног диктатора, који се, као такав, могао легално и легитимно профилисати и за цара Ескима, Црнаца, Папуанаца, или Тунгуза, сасвим свеједно. Углавном, стиче се утисак да је Кнежевић уважио познату синтагму из наслова романа Ремарка, али у својој варијанти: “У диктатури ништа ново”.

Тако је Кнежевић феномен воље за влашћу маестрално сажео међу корице романа, доказујући да је објективан романописац и тиме што његов дискретни јунак, неименовани хроничар, љетописац, није мрзитељ обалонесаничког Вође, већ његов пажљиви биограф који га жестоко разоткрива, али и сам обожава, тражећи у лику вољеног вође дубље коријене пада једног царства и црначког народа. А камарила с црначког двора и око двора, и заслијепљена, незнавена нација, којом манипулишу вјешти преваранти из интересних скривених сфера, бивају главни кривци за суноврат Обале Несанице. Лјетописац зато сагледава доживотног предсједника Милтона као несрећног усамљеника на пирамиди власти, који такође има критички став и према самом себи и свом режиму. Ово тим прије што Кнежевић у роману сагледава обје стране медаље, па вјечно незадовољној опозицији (вјечно незадовољној јер она није на власти) поставља крунско питање: да ли би она чинила исте ствари, па и много горе од Милтона кад би је запало да влада државом.

Тако Кнежевић у свом гротескном маниру, кроз моћну сатиру, описује морбидну слику репресивног система, али не даје коначне дијагнозе, не стаје на било чију страну и не одговара, између осталог, и на чувено руско питање по називу познатог романа руског писца Херцена, „Ко је крив“.

У роману, поред Обале Слоноваче, постоји и државица сличног имена, Обала Несанице, названа тако можда и зато што се у тој банана државици никад и не спава због опчињености не само њеног Великог вође, него и читаве нације, сновима на јави о сервираним узвишеним идејама, о моћи, неограниченој, која, како је већ познато, неограничено и квари људе. Уз снове о референдуму, како је то Кнежевић маштовито срочио: о промјени страна свијета. А испоставља се да од тога зависи и цјелокупни напредак уназађене диктатуром Обале Несанице.

Кнежевић је тако, попут неких познатих истраживача афричког континента, и сам успио да разоткрије дио црног мистичног копна. Али није истражио неки егзотични кутак те земље, као радознали шкотски истраживач Дејвид Ливингстон, који је 1855. открио Викторијине водопаде на ријеци Замбези, граничној ријеци која раздваја Замбију и Зимбабве, назвавши водопаде по краљици Викторији. Писац је у својој сјајној књижевној имагинацији и метафори открио свој Макондо у Африци, читаву једну државицу. И притом је пронашао не само у Африци, него и на свим континентима подједнако, као вјечну сагу, о успону и паду једног царства и једног вође, која се скоро овјештало понавља из вијека у вијек, с меридијана на меридијан, уз сличне, препознатљиве, гротескне почетке и крајеве.

На надахнут начин Кнежевић у својој визији, из свог угла, понавља причу о свим диктаторима свијета, типску, препознатљиву на линији “преко трња до звијезда и натраг”. А снага овог романа је у углу гледања на пролазност ствари, свега па и саме власти, која, као и све друго, ипак има рок трајања, колико год то било непојмљиво свима на трону.
Кнежевић је притом на високо софистициран начин успио и да се издигне изнад сваког јефтиног реваншизма према било коме, па и према моћницима на нашем тлу, који су му нанијели много зла. Јер његов роман, као и код сваког правог писца, има за циљ да сачини непристрасну литерарну слику једног феномена. И да се, по оној познатој, читалац уз смијех опрашта од великих снова великих диктатора, и да трага за својеврсним оправдањима за њихово лидерство, често потпуно алогично, али тим прије моћније у очима сваке заслијепљене нације, опчињене љубављу према Великом вођи, спремне да сања са њим снове о вјечности свега па и власти, и мисији малог народа у свјетским оквирима.

Анонимни приповједач у роману разоткрива бројна непочинства вољеног вође и притом, контроверзно, и сам бива обожаваоцем Његовог лика и дјела као пажљиви хроничар небројених дана и ноћи сјетног вође народа, срећног што такав вођа уопште и постоји, уз све Нјегове визије од епохалног значаја, претворене у афричку моралну каљугу. У баруштину, гдје је, у и око власти, редовно пливао превелики број крокодила, којима је често бивало много тијесно због енормних апетита који су збуњивали и нагонили на кикот и самог афричког, обалонесаничког лидера, Милтона. Њега, господара свих њихових живота, свјесног да је око себе окупио дно дна, највећи талог, чија је највећа вриједност садржана у беспоговорној послушности и оданости Нјему, којег су тако вољели, и којег су се тако бојали, вјешто пељешећи презадужену Обалу Несанице на хиљаду и један креативни начин по систему “док траје, нек лаје”. Па би се и на тај афрички кутак, државицу, Обалу Несанице, на тај имагинарни народ, под пером Кнежевића, сасвим пригодно односили и стихови нашег Владике Рада да је, у овом случају, и афричка пучина “стока једна грдна”.

А није искључено и да неки злобници и фантазери бившег режима евентуално пронађу у роману тобожње сличности са судбинама појединих лидера са Балкана, па чак и из Црне Горе. Али је у Монтенегру познато да “бујна машта ствара свашта”, те се и не бих превише освртао на те могуће инсинуације неких кругова и појединаца, вољних да у свему пронађу алузије и на нашу блиску прошлост, као да на Балкану нема држава осим Црне Горе. Па је те фантазере најбоље оставити њима самима, нек маштају и инсинуирају до миле воље, као вјерни чувари лика и дјела свог Великог вође.
Осим што је “Обала Несанице” моћан социјални роман, књижевна критика ће засигурно препознати и чињеницу да је ријеч о исто тако моћном психолошком роману, по узору и на руску класику, посебно Достојевског. Зато је Кнежевић, оголивши политичку стварност црног континента, успио да се у својој књизи спусти у вртлоге и најдубље поноре људске свијести, кроз прагове свјесног, подсвјесног и несвјесног, уз тријумф сатире правећи монументалну слику о људској пролазности у свјетлу неограничене власти и послушника власти, патриотски окупљених око државног казана. Спремних да уз квазиродољубље опељеше и оглођу државу до коске, незасити у жељи да се, ако се има и сто милиона афричких новчаница, на тих сто милиона, одмах и што прије, надода искешираних макар још двјеста милиона, за почетак.
Због тога је роман Милана Кнежевића и романсирана сторија о људској похлепи, екстремном дефициту морала, недостатку скрупула, гурању око трона све у знак фанатичне љубави према Обали Несанице, иза чега се редовно у тој афричкој оази диктатуре скрива морбидна жудња за влашћу, бројним привилегијама и, наравно, раскошним облинама бројних љепотица са свих меридијана, од Канаде до Рта Добре наде. Притом су, макар у Обали Несанице, на највишој цијени бивале тамнопуте афричке газеле, као појам женствености и љепоте у похлепним очима тамнопутих министара и осталих обалонесаничких, често импотентних душебрижника из сјеновитих кабинета и скривених центара моћи.
Због експлозије књижевног талента Кнежевића у “Обали Несанице” аутор овог приказа препознаје судбину неких познатих писаца из историје књижевности, који су успјели да напишу само једно дјело за памћење, и ниједно више. Зато се чини да је овај роман Милана Кнежевића књига чију снагу аутор више никад неће успјети да понови. Али је то разлог више да се “Обала Несанице” чита, јер ће се у њој препознати свијетле, помало заборављене странице правих романа, истинских хитова сваког времена, који су свако вријеме и обиљежили.

Ово тим прије што је ријеч о једној храброј књизи храброг аутора, пажљивог посматрача људских успона и падова, заслијепљености временом и влашћу.

Ливингстон је открио водопаде и назвао их Викторијиним, а њихов локални назив, везан за водену прашину која се са њих диже, гласи “Дим који грми”. Да ли ће роман Кнежевића такође грмјети, остаје да се види, али аутор овог приказа вјерује у то, јер је ријеч о књизи која је писана крвљу, у знак протеста побуњене душе која је и сама не мало пострадала од неких локалних режима са овдашњег политичког и књижевног меридијана. У то име, књигу треба прочитати па видјети како се пишу модерни романи на нашем књижевном тлу, храбро и умјетнички. Онако, како то пишу изабрани свједоци времена, понукани вјечитим скривеним апелом да писац мора представљати и пробуђени глас народа, и да његова књига не смије бити бура у чаши воде.

А да ли ће Кнежевић кривично бити процесуиран, и изручен Обали Несанице за директно преписивање историје успона и пада те државице, и њеног црнопутог диктатора, маркантног Милтона, за којим је лудјела сва обалонесаничка нација, да ли ће одговарати и због описа свих тих тамо морбидних ликова по вертикали моћи, остаје да се види. Било би гротескно да, након суђења за тзв. државни удар у Црној Гори, Кнежевића ускоро видимо с лисицама на рукама и пред тим афричким судом и судијама, док маса тамнопутих грађана протестује против писца испред државног суда у престоници Обале Несанице. Увјерен сам да би се главна критика за роман сводила на упуте главног судије да је романописац имао сасвим довољно материјала за сторију о диктатури и на свом Балкану, па чак и у својој рођеној земљи, те да стога није имао никаквог посебног разлога да се лаћа историјата далеке Обале Несанице, уз све обиље штива о диктатури и диктаторима управо посред његове Црне Горе. Али, сад и бујна афричка машта ствара свашта.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: