Обележено 100 година од оснивања Прве српско-руске гимназије у Кикинди
1 min read
фото: Спутњик
Спомен-плочу су у четвртак открили Александар Конанихин, аташе за културу и први саветник у Амбасади Руске Федерације у Србији и градоначелник Кикинде, Никола Лукач.
„Изражавам дубоку захвалност у име руског народа јер нисте заборавили на Русе који су овде пронашли своју другу отаџбину“, поручио је Конанихин.
Градоначелник Кикинде је истакао да је ово прилика да се подсетимо на братске везе између Русије и Србије и руске емиграције чији је утицај пре сто и више година био значајан.
Свечаном догађају присуствовао је и директор Руског дома Јевгениј Баранов, а откривању спомен-плоче претходио је састанак у Градској кући са представницима локалних власти.
Приликом посете школи ,,Јован Поповић“, истраживач руске емиграције у Србији Алексеј Арсењев, говорио је о историји Прве српско-руске девојачке гимназије и животу руске дијаспоре у Кикинди. Према његовим речима, након завршетка Првог светског рата и Октобарске револуције у Русији, у новоформирану Краљевину СХС стигао је велики број руских избеглица: у згради школе тада је био смештен Црвени крст и Прихватни центар за руске емигранте.
Матурирало око 200 девојака
Заслуга за њено оснивање припада Наталији Корнелијевни Ердељи, бившој питомици чувеног Смољног института, касније глумици Александринског театра у Петрограду. Затекавши се у емиграцији, она је већ првих дана осетила потребу неговања руског духа међу девојкама, по узору на девојачки институт који је и сама завршила са медаљом. Новооснована школа добила је назив Прва руско-српска гимназија са интернатом, мада је за све време постојања похађало само шест до осам Српкиња.
До затварања гимназије 1931. године матурирало је око 200 девојака.
Посета Кикинди завршена је обиласком Руског кутка, који је недавно отворен у Културном центру града уз подршку Руског центра за науку и културу у Београду.
Иницијативу за постављање спомен-плоче покренуло је Друштво српско-руског пријатељства Кикинда.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Шарамо (се), тек,
Отворено (релативно),
Много занимљивија је в(иј)ест које нема — какво је стање «на листи» са Бијелом Русијом,
(ономад)
Истинско гостољубље које је дуго живело у нашем народу, и још понегде живи, ствар је несумњиво несавремена и застарела, осуђена на пропаст заједно са патријархалним друштвом, племенским уређењем и старинским начином путовања. Али, само по себи, оно је величанствено и представља велику тековину у човековој борби против варварства, а за бољи положај човека у свету и боље односе међу људима. То је драгоцен ланац људских услуга и обавеза који је заиста грехота било прекинути. Али тај човечни обичај, који се још одржава понегде на селу, па чак и у варошима, претвара се у трагичан неспоразум кад га наши људи погрешно примене на неке странце, нарочито људе из Централне Европе, и нарочито Немце. Не све, и не само Немце.
Просечан Немац – кажем „просечан“, јер наравно да су и овде сви изузеци могућни – не прима гостољубље као дар и обавезу, него га искоришћује, рачуна са њим као са вашом слабошћу. Ако сте према њему пажљиви, он ту пажњу прима као нешто што му с правом припада, што му ви дугујете. И са сваким актом пажње и гостољубља, учтивости и срдачности, ви у његовим очима бивате мањи, а он – снажнији. Вашу гостољубивост он сматра вашом урођеном слабошћу, врстом природног данка који њему и његовима дугују ниже и слабије расе. Бити услужан и гостољубивпрема таквима значи повредити основно начело гостољубља: једнакост и узајамност, значи грешити и према себи и према њима. А коректним и уздржљивим ставом разбити ту њихову заблуду о природи нашег гостољубља – значи учинити услугу и себи и њима, избећи низ ружних и тешких неспоразума, штета и понижења.
(Карактеристично је да Немац Таубе, у свом делу из XVIII века, говори о манама и врлинама Срба, али њихово гостопримство и не помиње, него га узима као природну ствар, као врсту дуга према странцу путнику.)
(из Знакова поред пута, Иво Андрић)
„Добра политика може једном народу да очува и живот и част, лоша га доводи до тога да бира између живота и части, а она најгора лишава га и једног и другог.“, др Марко Србољубов Марковић
Бата Пежо, кафеџија новосадски који је волео литературу Црњанског, писцу je при упознавању, након што се (М. Црњански) представио, рекао да је Црњански «висок и плав».
#
Уздравље нам