Објавите кад умрем: Тијанић оставио интервју као тестамент!
Често сањам Подујево, дедину кућу. Не, немам данас никога на Косову, рекао је.
Често ми се у сну јавља Подујево, дедина кућа. Не, немам данас никога на Косову. Чекају ме Дечани. Лагано умирем, стојећи на ногама као нека врста лудог диносауруса!
Ово је последњи интервју Александра Тијанића, који је дао за НИН, недељник за који је писао деценијама. Тражио је: „објавите ово кад умрем“ и додао да „не би волео да га српско новинарство памти“.
- Ја дубоко презирем професију којом се бавим. Новинарство, то је слој робова. Не знам ни сам шта тражим у новинарству већ четири деценије. Када све саберем, има десет текстова који могу да изразе оно што ја мислим да сам ја. Само десет од хиљаде текстова које сам написао – рекао је Тијанић и осврнуо се на свој заштитни знак.
- Ку…им се да људи не би видели мој страх. Да ме због тог кукавичлука не презру. Зато се правим храбар у ситуацијама које су лудачке. Списак мојих непријатеља је „ко је ко у Србији од најмоћнијих људи“. Како бих преживео те непријатеље ја сам морао да будем звонар Богородичне цркве – ружан, грбав никакав. Али да звоним врло далеко – закључује Тијанић.
Признаје да је Тиркета (Богдан Тирнанић) искрено волео. „Мој и његов стил су две ствари. Још се сећам кад ми је Дара Џокић на Тиркетовој сахрани рекла: Тијанићу, сад си сам. Пази шта радиш.“
- Волео бих да оставим две, три књиге својих текстова. И да само студенти новинарства, када хоће да виде какав је лудак био Тијанић узму и прочитају неколико текстова. Последњих дванаест година мог рада то није новинарство већ борба за главу – рекао је.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
