Обрадовић: Зашто су Вучићеви кумови заштићени у медијима и пред судовима

Бошко Обрадовић, народни посланик и председник Српског покрета Двери

Да ли судије у Србији суде у страху од Вучића и његових кумова?

Обраћам се јавности поводом најновије манифестације скандалозног незаконитог поступања носилаца судске власти у Републици Србији у више случајева са, највероватније, политичком и коруптивном позадином.

Ови случајеви још једном илуструју атмосферу општег безакоња и владавине политичке тираније режима Александра Вучића и Српске напредне странке која је противно Уставу и законима преузела пуну контролу над правосуђем, које поступа по политичким диктатима режима и режиму блиских моћника, без обазирања на законе.

У парничном поступку Првог основног суда у Београду П. 5892/17, овај суд, односно судија Марина Бркић је пресудом усвојила тужбени захтев тужиоца Николе Петровића, кума Александра Вучића и бившег директора државног предузећа „Електромрежа Србије“, против мене и обавезала ме да му платим 50.000 динара на име накнаде штете због повреде угледа и части, мојим изјавама из интервјуа на телевизији Н1 у време кампање пред председничке изборе 2017. године.

Међутим, суд није одбацио тужбу, коју је у име тужиоца поднео адвокат Борис Богдановић, из канцеларије Богдановић и Васиљевић, чији партнер је раније био Александар Ђорђевић, сада бивши директор БИА, иако је графолошким вештачењем реномираног српског судског вештака графолога утврђено да адвокат Богдановић није потписао поднету тужбу.

Суд је при томе занемарио одредбе Закона о парничном поступку, којима је прописано да тужба, као и сваки поднесак упућен суду, мора да садржи потпис подносиоца (чланови 98 и 192), као и да ће суд одбацити поднесак који је у име странке поднео пуномоћник који је адвокат ако је непотпун (чланови 101 и 294), при чему је поднесак непотпун ако не садржи све законом прописане елементе, међу којима је потпис подносиоца, као и да ће суд одбацити тужбу која је непотпуна.

Као образложење своје одлуке да не одбаци неуредну тужбу, што је на основу закона био дужан да учини, суд се позвао на одредбе Кодекса професионалне етике адвоката, пошто је од стране адвоката Богдановића суду сугерисано да је на основу тог кодекса тужбу потписао његов адвокатски приправник, иако је као потписник означен адвокат Богдановић, који при томе није ни негирао да није потписао поднету тужбу.

Дакле, парнични суд у Републици Србији доноси и образлаже своје одлуке позивајући се на Кодекс професионалне етике адвоката, и то одредбе које су очигледно супротне одредбама Закона о парничном поступку, који је главни извор права за парнични поступак. Мислим да је јасно да оваква скандалозна одлука не би била донета да тужилац није кум Александра Вучића, а његов пуномоћник из адвокатске канцеларије уско повезане са актуелним режимом.

Поседујемо информације да је и у другим случајевима, где поменути адвокат Борис Богдановић заступа „Пиреус банку“, суд доносио сличне незаконите одлуке, где је чињеницу да адвокат није потписивао жалбе и друге поднеске занемаривао, односно правдао позивањем на Кодекс професионалне етике адвоката, супротно одредбама Закона о парничном поступку. Тако, у парници пред Привредним судом у Београду у предмету П. 16707/10, судија Маја Живковић је донела решење којим није дозволила понављање поступка, иако је вештачењем утврђено да у ранијем поступку адвокат Богдановић није потписао одговор на тужбу нити жалбу против пресуде, као ни друге поднеске током поступка, а у којима је он означен као подносилац. Суд се и овде позвао на одредбе Кодекса професионалне етике адвоката, називајући га подзаконским прописом, примењујући његову одредбу која је очигледно супротна Закону о парничном поступку. Наравно, и овде је јасно да је одлучујући утицај на доношење овакве одлуке имала чињеница да је одлука у интересу једне стране банке и њеног адвоката из режимске канцеларије.

У предмету Пж. 792/17, судије Привредног апелационог суда Љиљана Миловановић, Весна Тодоровић и Ђорђе Јовановић донели су решење којим су потврдили првостепену одлуку, такође у интересу „Пиреус банке“ и адвоката Бориса Богдановића, за ког је вештачењем утврђено да није потписао одговор на тужбу, за коју ситуацију Закон о парничном поступку јасно прописује да се сматра да одговор на тужбу није поднет (чланови 298 и 300 Закона о парничном поступку), у којој ситуацији, уз испуњење и неколико других законских услова, суд доноси пресуду због пропуштања којом усваја тужбени захтев.

Поменуте судије Привредног апелационог суда у образложењу своје одлуке позивају се на одредбе Кодекса професионалне етике адвоката, према којима адвокатски приправник у случају оправдане одсустности адвоката може потписати поднесак који не трпи одлагање. Одредбе које су примењене у јасној су супротности не само са одредбама Закона о парничном поступку, већ и Закона о адвокатури, који предвиђа (члан 29) да је адвокат дужан да на сваки поднесак или допис који састави стави свој потпис и печат.

Да нису све судије спремне да поступају противно закону у интересу банака, режимских тајкуна и режимских адвоката, говори случај из Привредног суда у Београду, где је жалба адвоката Бориса Богдановића као пуномоћника „Пиреус банке“ одбачена јер је утврђено да је није потписао. Међутим, судија која је донела овакву закониту одлуку санкционисана је премештајем, како не би заузимала место колегама које су послушније режиму.

Описано поступање судова, који уместо закона Републике Србије примењују интерни пропис Адвокатске коморе Србије у ситуацијама када то одговара миљеницима режима, доприноси општој слици безакоња и тужног стања у области владавине права у Србији, које су чак и стране државе и организације, иначе заинтересоване само за финализацију свог пројекта одрицања Србије од Косова и Метохије, почеле да примећују и истичу.

Постављам питање шта би се догодило ако би нпр. неко удружење грађана својим статутом предвидело за своје чланове право да се понашају на неки начин који је супротан закону, рецимо у опхођењу према судијама или јавним тужиоцима, односно да ли би судови у својим одлукама примењивали одредбе тог статута пре и супротно одредбама закона које нпр. забрањују вређање или физичке нападе на правосудне функционере?

Куда води и куда може одвести безакоње које спроводе управо судови који би требало да буду чувари закона и реда у држави? Да ли су општи позиви правосудних функционера на одбрану независности судства заправо само позиви на одбрану независности судова од закона које су дужни да примењују? Да ли судови, за које смо већ указали да имају уговоре са „Пиреус банком“ о ВИП кредитирању судија, који крше законе зарад интереса моћника и својих личних интереса заслужују мобилизацију јавности ради заштите њихове наводне независности, или заштиту заправо заслужују грађани који су препуштени на милост и немилост таквих делилаца правде?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: