Очеви и Оци
1 min read
Горан Даниловић
Пише: Горан Даниловић
Наслов овог текста је већ славан. Нисам га бирао намјерно да бих се „чешао“ о Слободана Селенића и његово књижевно дјело нити да бих ономе што намјеравам рећи дао додатну важност. Ипак, суштина данашњих збивања која преобликују досадашње виђење наше Цркве је у очевима и оцима. Ријеч је и о једном новом рађању одавно старог народа и нашем новом саморазумијевању. Судар различитости у сред истог бића, за разлику од оног културолошко-етничког, селенићевског судара, енглеског и српског цивилизацијског круга, у којему се јазови само продубљују. Овдје се унутрашње крајности могу на крају и помирити?
Ко смо ми и ко су наши очеви и оци?
Црква је на себе у минула два мјесеца бацила оно свјетло које се до сада видјело само уз пламен свијеће. Црква је тако громогласно разгрнула предрасуде и то у најтежем тренутку, да су од стереотипа „остали само дугмићи“. Тако се могло и очекивати – то су и претпостављали многи који су живјели црквеним животом више од других.
Политичари су на пречац постали љубоморни на Оце који су одједном, ниоткуда, постали горљиви говорници, бесједници, предводници, савременици и разумитељи младог свијета. На пречац, иако то раде цијели живот. Она Матијина „могао сам бити отац своме оцу“ препјевана је у „морао сам“! Сада је већ и убијеђене атеисте, ма шта то значило, срамота да говоре о „поповима“ и „мантијашима“! Наравно, има и оних које никада неће бити стид – тако је дато!
Једна сасвим нова и зрела генерација Очева преко ноћи је показала зашто толико много људи вјерује Цркви! Никада нико у нашој историји није с више лакоће усмјеравао десетине и стотине хиљада људи ка једном циљу, и то оном који није рушитељски и није револуционаран.
Ђукановићева потрага за идентитетом показала је људе од идентитета, и то тамо гдје их он иначе није тражио. Напротив. Препотентност политике срушена је у парампарчад – нисмо више ми мјера оногa што јесте или онога који јесте.
А како се догодило да људи сада ишчекују шта ће рећи Отац Гојко, Отац Борис, Предраг, Мирчета, Никола, Бобан, Немања, Мијајло… Зашто се сада њима без устезања говори „Оче“, па и од оних који властите очеве зову старцима, надимцима, глаголима и придјевима?
Лако је бити нов, и проговорити спасоносним ријечима, када ћутите деценијама. Лако је бити другачији када је та другост грађена у ненаметљивости. Лако је задобити повјерење када из бесједа оних који су ћутали и чекали свој позив проговори процијеђена мисао неупрљана претходним лагањима. Познајем многе од њих, али многи од нас нису знали да су наши свештеници образовани људи са знањима стицаним широм Европе и само са бројнијим породицама и више дјеце неголи имају интересовања и диплома. Не њима, него нама, исплатило се њихово ћутање када је требало ћутати, и говорење када му је потреба и када га тражи вријеме и смисао. А нисмо ниоткуда увезли Оце, него су ту из: Цуца, Бјелопављића, Загарача, Зете, из Нахија, из Голије, Бањана, из Боке, Васојевића.
Не треба сумњати да ће из овог подмуклог и беспризорног атака на Цркву, упакованог у европеизацију друштва, управо Црква изаћи јача. Њена тиха снага је од оба свијета али је ова која се пројавила кроз снагу личности задивљујућа. Заиста изгледају јадно они који и сада покушавају Цркви да припишу немодерност, несавременост и превазиђеност, да је укалупе у клишее давног времена и предрасуде са којима и даље живи самопрокламовани „грађански круг“, озлојеђен и прегажен снагом слободних људи у црним ризама.
Узалудан је урлик из ропца, урлик да је угрожена европска Црна Гора, узалудно је кукање, и лагање кроз кукање, очева нације и политике како Црква манипулише и заводи људе. Обичан човјек осјећа истину и лако се поистовјећује са Њима који другачије него ико до сада свједоче о новом почетку, о новом свијету у којему вјеровање и Бог нису тек стидно признање властитог избора одбаченог појединаца него громогласни избор хиљада и хиљада људи охрабрених преко ноћи да буду оно што јесу. Људи бивају поносни на своје парохе и прије говоре о њима него о онима за које су гласали на минулим изборима.
А међу нама политичарима, ипак не међу свима, невјерица је огромна. Многи не разумију и не прихватају да су хиљаде људи на улицама, а да наше улоге и роле нису ни пресудне ни важне. Потајно се распитује допушта ли Устав да свештеник буде политичар и какав је став Синода СПЦ о тој могућности? Прикривена љубомора и уплашеност за властити политички монопол сатирично навиру кроз редове и између редова оних који одавно немају ништа ново да кажу.
Реченице попут оне Оца Гојка; „Нема нама молитве без њих, нити њима Црне Горе без нас“, или она Оца Бориса: „Није крива мајка наша Црна Гора“, остаће и оставиће траг на наше подијељено православно биће, траг по којему мудри и храбри могу заштепати и замирити дубоку бразду која је само чекала да прокрвари.
Да ништа није урадио у минулих тридесет година, да није несумњиво највећи градитељ и обновитељ храмова којега смо имали, да није покрстио стару и младу Црну Гору, било би довољно што нам је митрополит Амфилохије представио Оце који показују снагу разумијевања за наизглед непомирљиве крајности. „Ђедо“ се тако искупио за сваку грешку која је дадена на чињење и људима и светима међу њима. Ако ће нас познавати и по ученицима својим онда је Митрополит и препознат и достојан.
У овом тексту, намјерно, не спомињем монахе који су кроз минуле три деценије израсли у духовнике, чуваре задужбина, проповједнике и епископе о којима се говори широм Православља. Ни једна лијепа ријеч неће их погордити нити учинити другачијим. Исковани и искаљени на Цетињу и под Острогом данас су она дубока снага не само Црне Горе, него православља уопште. Владика Јоаникије у обновљеној епархији Будимљанско-никшићкој обнављао је храмове и вјекове. Ученици „Свједока божје љубави“ разасути од Славоније до Јужне Америке, школовани у Јерусалиму и на Ломоносову, у Атини и Паризу помогли су нам да се саморазумијемо и самопоштујемо. Ако их ми нисмо примјећивали до јуче, ако нисмо умјели да поштујемо подвиг и самоодрицање, искупила су нас наша дјеца. Они, засићени бљештавилом новог доба, они с нагнутим главама над екранима телефона који су их водили до краја свијета и назад, открили су очеве и оце који су одрастали с нама.
Дјеца ће спасити свијет, спасиће и Црну Гору! Дјеца боља од нас. Дјеца са нагнутом главом али уздигнутог и чистог срца. Дјеца која су умјесто за Деда Мразом у сусрет Божићу кренула за Ђедом. Дјеца која слушају Еминема и Кениа Веста и пјевају „Не дамо Светиње“! „Дјеца са Колодвора Зо“! „Дјеца Апокалипсе“! Наша дјеца, наши Очеви и Оци!
„А сада остаје Вјера, Нада и Љубав, ово троје али је од њих Љубав највећа“.
(Аутор је посланик Уједињене Црне Горе)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Дубок и дирљив текст, хвала Вам !
Дуго година сам ишао у Цркву и нијесам могао из пуних уста да изговорим Оче благослови,…
Био сам у Цркви пет година, а нијесам био у њој, …
Опоменут мојим духовним руководитељем да идем редовно у Цркву на службу Божију, да се кријепим светоотачком спознајом свакодневно,(двадесет минута одвој за духовну храну свокога дана, говорио је… ) да постим, молим се и исповиједам и да будем истрајан и да ћу добити благодатни позив,…Послушао сам га,…
Тренутак благодатни десио се на Велику суботу 2004год, у доњем манастиру под Острогом, Хвала и слава Господу, Мајци Божијој, Светом Всилију Острошком и свима светима,… Неизрацив је то тренутак,…
Од тада, све ми је ближи и ближи Отац по духу, од оца по тијелу, са којим живим у све већем разумијевању и љубави,…
„Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2.14)
Волио бих да сваки човјек у литијама ове ријечи има и у уму, и у срцу,…У овој Истини
Јеванђељској може се цијело православље ставити,…
Праштајте мени лаику,…
Хвала Вам г-дине Даниловићу! Лијепо кад читате текст који вас дотиче тематиком, а још љепше кадa све то „тече“ на лијепом српском језику.
Браво браво браво, диван текст. Скоро сам вам у проласку у литији замјерио што сте престали на инстаграму да објављујете пјесме, сад вас опет молим, почните обрадујте нас
Ovo kad pišeš o političarima misliš li na sebe. Obično čovjek o drugima kaže ono štio je on u suštini. Ili si maliciozan kao i obično. Nešto mnogo hvališ sveštenstvo čudno je to za jednog gradjanina koji se oduševljavao sa Balšom Brkovićem koji je baš poznat po ljubavi prema pravosljavlju. Zbog mira u kući i naše sloge toliko no ne vuci mačka za rep.
Djecu treba sacuavati od pogubnog EU obrazovanja,koje uci djecu da vise nam MAME i TATE vec roditelj 1 i roditelj 2.Gdje se djeca daju na usvajanje homoseksualcima,uci raznim seksualnim perverzijama vec od 7-me godine.U Montenegru su vec napravili korak ka tom nakaradnoj obuci malisana..djeca uce u danasnjim uzbenicima da su „Stari Crnogorci Grgica,Frano,Stipe..i Ante..
Uz to uvoze se vakcine iz NATO zemlja(BIOLOSKO ORUZIJE) i do 7-me godine RODITELI SU OBAVEZNI DA MALISANE VAKCINISU SA PREKO 20 vakcina protiv raznih bolesti,od kojih je jedna sasvim bezazlena proglasena za OPASNOM i koju smo svi ranije prelezali,male boginje.Pogledajte statistike o broju autisticne djece,i djece zaostale u razvoju,i sve ce vam biti jasno.No,sadasnja vlast koja radi na unistenju Crne Gore,lisavajuci je njene BUDUCNOSTI(DJECA)KRIJU STATISTIKU I UZ POMOC ‘SREDSTAVA JAVNOG DEZINFORMISANA’,NASTAVLAJU KAMPANJU TAKOZVANIH EU VRIJEDNOSTI ISPIRANJA MOZGA.
PRVO TREBAMO SACUVATI BUDUCNOST,A TO SU NASA DJECA I UNUCI.I TO JE NAJVECI PRIORITET JER BORBA CE BITI DUGA I PREVAZILAZI MEMORIJU JEDNOG POKOLJENJA.
Изузетно добро пише!!
Oni, sto su cijeli zivot sebe smatrali naprednim, modernim i avangardnim, odjednom na svoje opste razocarenje, u jednoj zimkoj noci donetog zakona, ostarise, zgrbise i sabise u niksicko pozoriste i kotorski bioskop, a na sceni se pojave zanemareni prezreni narod, apoliticna omladina, mlade majke sa decom u kolicima ili pod ruku i na zaprepascene razocaranih montenegrina probudise u sebi ko su, sta su, odakle poticu i dostojanstvenom setnjom krenuse u obnavljanje iskonske srpske Crne Gore, nekorumirane, odane bogu i hiljadugodisnjim svetinjama.
Пошто имамо Андрију Поповића, бившег прослављеног ватерполисту и политичара и атеисту који није прочитао три књиге и животу, а сада води ЛИБЕРАЛНУ ПАРТИЈУ… синоћ сам га слушао на јутјуб каналу БД тв. и рекао је да му је отац из Ераковића
МОЖЕ СЕ ПОГЛЕДАТИ ОВДЈЕ:
https://www.youtube.com/watch?v=IO_vdQVxJTA
45.20 одакле је мој покојни отац из Ераковића…
у контексту цркве тамо…па видим да није рекао коме је црква посвећена поред које су му 3 битнија претка сахрањени,св САВИ…
Храм Светог Саве у селу Ераковићи на Његушима је подигнут 1886. године. На гробљу око храма сахрањено је више значајних личности наше историје као што су: … сердар Перо Поповић, Зеко Машанов Поповић, алајбарјактар, Ђуро Поповић, командир…итд https://mitropolija.com/2013/01/27/10527/
а како сам недавно причао и са рођаком Крсте Поповића Спасојем, занимало ме да ли су једни и други Поповићи род. Јер било је сељења као Цетињу. Нису. Сјетио сам се да је и Ђуро Поповић један од аутора уџбеника из СТАРЕ ЦГ у којој се србује, па сам се опет обратио Спасоју да га питам о Поповићима, да ли му је Андрија род… Навукао сам га на танк лед, јер прво нисам рекао на шта циљам, али кад се упецао, опекао, одмах је неугодно прекинуо разговор уз неко објашњење,али добио сма што сам тражио, информацију.
Овако је текао тај дио разговора од данас:
Реци ми,ако хоћеш, да ли сте ви Поповићи из Доњег краја или Ераковића или ништа од тога,поријеком..
Sa lipe cucke a graničimo se se sa donjim krajem čevskim to je ta teritorija .
Знам са Липе,али како има више Поповића, потомци разних попова,презиме…а било је и сељакања,гравитирања ка Цетињу,вама онда није род Андрија Поповић из Котора,којем је отац из Ераковића.
Nije , Erakovici su Petrovici njegoši
Да ли је Ђуро Поповић онда ваш сродник,ако ти је познат ко је он јер рођен је у Доњем крају?
Nije mi poznato ali ako je iz donjeg kraja onda smo rodjaci.
ЗЕМЉОПИС КЊАЖЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ за УЧЕНИКЕ III РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ имао је неколико издања у Књажевини и Краљевини Црној Гори. Аутори уџбеника били су Ђуро Поповић и Јован Рогановић, а издања је приредила и одобрила К. Ц. Школска Комисија. https://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/zemljopis1899_c.html Сви људи, који живе у нашој домовини, јесу Срби, већином православне вјере, а има их мало римокатоличке и мухамеданске.
Сваки Србин у Црној Гори треба да искрено и свесрдно љуби своју слободну домовину – Црну Гору и свога Књаза, који се очински стара о њој и о нама; па зато треба да је сваки научи и позна, и да је сваки од непријатеља чува, више него свој живот.
А слушам синоћ Андрију Поповића,спомиње цркву у Ераковићима одакле му је отац, а није навео коме је посвећена: СВЕТОМ САВИ,и поред ње су сахрањена три позната Поповића…како сада да светосавска црква не буде више светосавска,када су је преци посевтили св Сави а Мираш га избаци из коледара иако су га славили и Црнојевићи 1494.
Rodjak Đuro je srbovao . Ajde prijatno radim ..
Не само он но сви преци, поздрав. Мислити о томе.
++++
А да је Ђуро Поповић из Доњег краја видим на нету:
На данашњи дан, 18. марта 1845. у цетињском Доњем крају рођен је Ђуро Поповић, један од најбољих учитеља у Црној Гори у другој половини XIX и првих година XX вијека. Школовао се у Петрограду и Москви. Писао је уџбенике за основне школе, био је школски надзорник, школски законодавац и јавни радник.
https://mitropolija.com/2019/03/18/ljetopis-djuro-popovic/
И то је разлика између СРБСТВА И МОНТЕНЕГРИНСТВА. Док су први били учени, и не само читали но неки и писали књиге, уџбенике, МНЕ не вјерују у Бога, не читају књиге и наравно да су такви жртве јеврејских подвала, пропаганде,која је у правцу њихових интереса, а залуживања и пропадања нас… Зато, само са знањем и истине против зла и лажи, па ко би да је у глупости упоран, нека… његов проблем. Ми смо свој дио посла одрадили, указали смо на зло и пропаст…