Очување река предуслов за развитак земље

Део њих планира се и у заштићеним подручјима у Србији, попут изградње малих хидроелектрана (МХЕ) у Националном парку “Копаоник”, Резервату биосфере “Голија-Студеница” или у Парку природе “Стара Планина”. Изградњом ових пројеката неповратно би се уништили најдрагоценији природни ресурси, пресудни за здравље људи и природе, одрживи развој, снабдевање питком водом, као и за спречавање поплава и суша, те многе друге функције које без њих не би биле могуће.

“Уништавањем река излажемо се несигурној будућности. Не само да губимо биолошку разноврсност и природна станишта, него и основне услове за живот. Посебно је забрињавајуће када се девастација догађа у заштићеним подручјима, чија сврха је управо очување природе и вредности од којих сви, а посебно локалне заједнице, имају користи”, истиче Петра Ремета, в.д. директорка WWФ Адрије.

Студија доноси и преглед свих штетних утицаја изградње речне инфраструктуре. Између осталих, они укључују негативан утицај на локалне заједнице и њихове животне делатности, попут пољопривреде, сточарства или туризма, на дивље врсте и њихова станишта, те токове седимента који су од пресудне важности за цео екосистем, па тако и људе. Знајући да се глобални број популација слатководних врста кичмењака од 1970. године смањио за 83% (за шта су главни узроци изградња брана, хидроелектрана и друге инфраструктуре), јасно је да морамо да зауставимо штетне пројекте и ојачамо сектор заштите природе, кроз снажну примену националних и међународних закона и правилника.

Важно је напоменути како је Србија једна од потписница Конвенције о биолошкој разноврсности, чиме се обавезала на повећање површине територија под заштитом на 17%, у односу на тренутних 7,66%. Иако су Просторним планом Републике Србије предложена подручја за заштиту, још увек није јасно што ће се догодити с предложеним локацијама за изградњу МХЕ, које се налазе унутар подручја која ће тек доћи под заштиту, као и са подручјима која су тренутно у процесу научног и стручног истраживања, попут Долине Великог Рзава. Можда најбољи пример ових нејасноћа представљају два реализована пројекта у Парку природе “Златибор” или три мале хидроелектране изграђене у Пределу изузетних одлика “Камена Гора”. У овим сучајевима, заштита је наступила тек након што су ови пројекти завршени, а размере наведене штете тек ће накнадно моћи да се утврде.

“Сваки закон или политичка одлука која се доноси у сврху заштите природе мора да има нагласак и на очувању река слободног тока. У томе би пресудну улогу требало да имају заштићена подручја чија је улога управо очување биолошке разноврсности и природних станишта, а све у сврху заштите људи и природе. И сами сведочимо како уништавање природе доприноси губицима на другим пољима, а посебно негативно утиче на здравље и сигурност људи. Стога је важно инсистирати на примени закона о заштити природе и зауставити све пројекте који нису у складу с тим”, закључује Ремета.

Срећом, постоје алтернативе које су прихватљивије за природу, а неретко су и јефтиније од традиционалних пројеката попут хидроелектрана. Влада Србије требала би да уложи више времена, пажње и средстава за истраживање алтернативних извора обновљиве енергије, пре свега сунца и ветра, уз истовремено заустављање подстицаја за развој малих хидроелектрана и забрану реализације свих штетних пројеката. Само тако можемо да заштитимо највреднији ресурс наше земље – воду – и усмеримо цело друштво према одрживој, зеленијој будућности.

Извор: Југпресс