Од Александра до Александра

Пише: Емило Лабудовић

На данашњи дан, прије 89 година, мржња вјечитих непријатеља Србије, нарастајући фашизам и сплетке међународних политичких смутљуваца, испалили су смртоносне хице на краља Југославије, Александра Карађорђевића. На тај исти дан, љета господњег 2024. иста мржња истих непријатеља, и даље присутан фашизам и исте сплетке истих смутљиваца, нишане опет, директно у прву главу Србије, и, опет, у Александра. Девет деценија једног те истог, девет деценија „дугог путовања између клања и орања“, како је историју српског народа сажео чувени Милорад Екмечић.

Можда је историјска коинциденција то што је прва српска глава опет Александар, али далеко је од сваке случајности то што су нишани, спољни и, дијелом, унутрашњи, опет усмјерени у исту мету. Србија је била и остала на путу оних који би да читав свијет држе на узди, и све док је тако – биће и овако. То је својевремено дефинисао и Слободан Милошевић рекавши: „ не нападају они Србију због мене, већ мене због Србије“! А онда је и та прва српска глава такође завршила на сличан начин.

Александар, овај пут Вучћи, као прва глава Србије која је, ево неко вријеме, усправна и суверена, опет на путу, путу којим се не може газити бахатим војничким чизмама насилника, дијели судбину не само првих већ свих српских глава које неће да се сагну. Али, ако је тај историјски усуд Србије и српских челника када је ријеч о њеној међународној позицији, очекиван, мржња која се демонстрира према Александру Вучићу са „домаћих“ и „братских“ адреса је одавно прелила све валове у које се сипају те нељудске сплачине. Разумљива је, пожељна је, зна да буде и у функцији демократског развоја, опозициона нетрпељивост и жеља да се власт мијења, али јужноамерички сценарио није начин достојан времена у којем јесмо.

То што је српска (дебело финансирана) „сорош“ опозиција изгубила све друге политичке, привредне и социјалне аргументе па јој се опет привиђа петооктобарски бал вампира, може се сврстати у категорију „унутрашњих ствари Србије“. Али, кад се та отворена и ничим изазвана мржња и према Србији и према Александру, демонстрира из земље која, осим осјећаја историјске кривице и застиђа, нема ни један једини разлог, онда је то очигледан прилог дисциплини политичке патологије на ивици лудила. Црна Гора, ничим изазвана, предњачи у томе.

Једна, у научним круговима позната и призната научница, психијатар по професији, својевемено је, гледајући тв наступ једног овдашњег челника, прокоментарисала ријечима: „ми овакве још са врата хоспитализујемо“! Изостанак правовремене хоспитализације учинио је да Црном Гором и даље одјекује онај песмуљак у којем је она „јача од Србије“. Не знам у чему, бар не у оним мјерљивим показатељима државог успјеха, али нарциосидност, па макар била и државна, није нешто чега нема у међудржавним односима. Али, кад на те стихове просјечне кафанске певаљке спадне човјек који је, колико до јуче, дириговао свим државним токовима, е, онда је то случај близу оне дефиниције претходно поменуте психијатрице.

Александар Вучић, човјек крив за сва политичка и привредна посртања Црне Горе, јуче је, не својом вољом, био гост у Црној Гори. И мада је то био обећао, Вучић се, како и приличи државнику од дигнитета, на молбу домаћина уздржао од одговора „пјевачу“ на ноте извјесне кафанске пјевачице и дружини око њега. Рекао је само да воли Црну Гору!!! Али, кад је о Вучићу ријеч, и то је злочин. Само што је ушао у авион, „пјевачеви“ подрепаши су једва дочекали да му припријете да ће „платити за све зло које је учинио Црној Гори“!? И тако, сијање мржње према Србији и њеном челнику, у сваком погледу и у свако вријеме, наставља се из дана у дан. Опробану праксу бивших комуниста по којој је за све крив неименовани „спољни непријатељ“, овдашњи рестлови „пјевачевог“ режима користе и даље како би сакрили пошаст којом су, у сваком погледу, похарали Црну Гору. Из дана у дан, од прилике до прилике, салве отворене мржње, без мјере и преко мјере, испаљују се према званичном Београду и Александру Вучићу. И док то траје, синоћ је, усред Подгорице, каменован камион пријепољских таблица. А од камена до хица попут оног марсејског само је корак. Корак лудила које као баук одавно кружи над Црном Гором.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: