Од Густава Флобера до Фриде Кало: Ово су настраственија љубавна писма великих умjетника

Од умjeтника, музичара, књижевника, писаца многи су оставили неизбрисив траг, а у стваралаштву водила их је страст и емоција које су остале забележене у њиховим делима.

У овим љубавним писмима можете осетити колико су аутори волели своје сродне душе. Изразили су љубав о којој сви сањамо једног дана. Чак и стотинама година касније, ова љубавна писама још увек нас не остављају равндушнима. Д

Густав Флобер

„Покрићу вас љубављу када вас следећи пут видим, миловањем, заносом. Желим да вас изобличим свим телесним радостима да бисте се онесвестили и умрли. Желим да ме сматрате посебним и да признате себи да никада нисте ни сањали о оваквом путовању… Кад остариш, желим да се сетиш тих неколико сати, желим да ти суве кости задрхте од радости кад помислиш на њих.“

(Од Густава Флобера за Лујзе Коле, 1846)

Франц Кафка

„Не, Милена, још једном те молим да измислиш још једну могућност мог писања теби. Не смеш узалуд ићи у пошту, чак ни твој мали поштар – ко је он? – не сме то чинити. Ако не можеш да нађеш другу могућност, човек то мора да поднесе, али бар се мало потруди да је нађеш.

Синоћ сам те сањао. Шта се догодило у детаљу, једва се сећам, знам само да смо се непрестано стапали. Ја сам био ти, ти си била ја. На крају, некако смо се запалили. Сећам се да је једно од нас угасило ватру одећом, узео сам стари капут и прекрио те њиме.

Али, опет су почеле трансмутације и то је ишло толико далеко да више ниси ни била тамо, уместо тога ја сам горео, а такође сам гасио ватру капутом. Није помогло и само је потврдило мој стари страх да неке ствари не могу угасити пожар.

Међутим, у међувремену је стигла ватрогасна екипа и некако си спашена.

Али ти си се разликовала од раније, као да си нацртана кредом у тмини, и пала си, беживотана или можда онесвестивши се од радости због спасења, у моје руке.

Али и овде је ушла неизвесност трансформације, можда сам ја пао у нечији загрљај„.

(Од Франца Кафке за Милену Јесенску, 1921)

Вирџинија Вулф

„Гледај, Вита – одбаци свог човека, а ми ћемо отићи до Хамптон Каунта, вечерати заједно на реци и прошетати се вртом по месечини и вратити се кући касно, попити флашу вина и напити се, рећи ћу ти све ствари које имам у глави, милиони, небројене – Неће се мешати с даном, само мраком на реци.

Размисли о томе. Одбаци свог човека, кажем, и дођи.“

(Од Вирџиније Волф за Виту Секвил-Вест, 1927)

Лудвиг ван Бетовен

„Мој анђео, све моје, само неколико речи данас, и то такође оловком (твојом) – до сутра је мој смештај дефинитивно спреман. Какав гнусан губитак времена у таквим стварима – чему та дубока туга, тамо где нужност говори?

Може ли наша љубав потрајати другачије него кроз жртве, ако не захтева све? Можеш ли то променити, тако да ниси у потпуности моја, а ја нисам у потпуности твој?

О, Боже, погледај прелепу природу и приреди свом уму неизбежно. Љубав захтева све и сасвим је у реду, па тако је и са мном с тобом, само што тако лако заборављаш, да морам живети и за тебе и за мене – да смо били прилично јединствени, приметила би овај болни осећај…

…Вероватно ћемо се ускоро упознати, чак ни данас не могу да пренесем своје примедбе које сам током ових дана изнео о свом животу – да ли су нам срца била близу, вероватно не бих смео да дајем такве примедбе.

Моја су недра пуна, да ти кажем много – има тренутака кад схватим да говор уопште не значи ништа. Разведри се – остани моје истинско и једино благо, све моје, као и ја теби. Остало што богови морају послати, оно што мора бити за нас и биће.

Твоји верни,

Лудвиг“

(Лудвиг ван Бетовен својој „Бесмртној љубави“, 1812)

Ернест Хемингвеј

„Најдражи кисели краставчићу,

Тако да сада излазим на брод са Пактеом и Дон Андресом и Грегоријом и остајем вани по цео дан, а затим уђем и будем сигуран да ће бити писама.

А можда и буде. Ако их не буде, бићу тужан. Али знаш како се с тим носити, наравно? Трајеш до следећег јутра. Претпостављам да би било боље да помислим да до сутра увече неће бити ништа и онда вечерас неће бити тако лоше.

Молим те пиши ми. Да је то посао који би морала да радиш, радила би га. Паклено је тешко без тебе и трпим то достојанствено, али недостајеш ми да бих могао и умрети. Ако би ти се нешто догодило, умро бих на начин на који би животиња умирала у зоолошком врту када би се нешто догодило његовом пару.

Много волим моју најдражу Марију и знам да нисам само нестрпљив. Једноставно сам очајан.

Ернест “

(Ернест Хемингвеј за Мери Велш, 16. априла 1945)

Фрида Кало

„Диего, љубави моја,

Запамти да ћемо једном, кад завршимо фреску, заувек бити заједно, без аргумената и било чега, само да бисмо се волели.

Понашај се пристојно и ради све што ти Еми Лу каже.

Обожавам те више него икад.

Твоја девојка, Фрида

(Пиши ми)“

(Од Фриде Кало за Дијега Риверу, 1940)

Извор: Телеграф

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: