Од људи којима је увреда једина ријеч у коју се уздају да би постигли што бољи изборни резултат не треба очекивати ништа

Пише: Јово Пејовић 

Подгорица као град који траје више од седам вјекова треба да чува успомене на живот и дјела својих најпознатијих синова и кћери који су рођени у Подгорици и који су обиљежили вријеме у коме су живјели. Од Стефана Немање, великог српског жупана, Божидара Вуковића Подгоричанина, штампара и издавача, војводе Марка Миљанова, првог градоначелника Подгорице, сердара Јола Пилетића, грофа Ивана Вукотића, Митрополита карловачког Софронија Подгоричанина, Митрополита Мардарија Ускоковића, историчара др Николе Шкеровића и др Андрије Лаиновића, вајара Риста Стијовића, сликара Уроша Тошковића, књижевника Борислава Пекића, архитекте Велише Поповића, Неша Шћеповића најбољег градоначелника, редитеља Јагоша Марковића до многих других заслужних личности, које су неке мање, а неке више захваљујући односу власти које су се мијењале заборављане, остаје обавеза нове власти да календар обиљежавања значајних датума и личности буде установљен њима у част и да их врате на мјесто које им припада – било да се ради о данима посвећеним њиховим дјелима или манифестациијама уприличеним њима у част.

Судбину великог броја истакнутих личности рођених у Подгорици, дијеле и најзначајнији догађаји и простори који су неизоставни дио њене историје. Дукља, Медун, Немањин град и Саставци су на маргинама пажње градских власти, као и обељежавање битака на Крусима и Фундини или однос према у “Горском Вијенцу” опјеваној Кули Радуновој и јунаштву које су Радун и жена му Љубица исказали у одбрани свога огњишта. Кула и простор око ње су Богом дати за пјесничке сусрете и позоришне представе на отвореном у љетњем периоду. Стиче се утисак да су предходне власти истицањем неких личности и догађаја које је Подгорица упамтила као негативце, пркосили историји града и стварали простор за нове подјеле. Ових дана се неки политичари желе представити као визионари неке нове Подгорице у којој ће након избора потећи мед и масло.

За неке од њих би наш народ рекао: „Из вране што испане, тешко соко постане“. Визија развоја сваког града није у главама политичара, већ експерата и експертских тимова, који су нажалост у ери тајкунизације и криминализације друштва и њиховој спрези са политичким елитама потиснули на маргине стручну јавност и у први план истурили лаике који су у области урбанизма, просторног планирања, изградње и развоја Подгорице, као питањима од којих зависи развој града умјесто планова за развој доносили планове за јачање мафије. Све оно што је Подгорица имала и има као непролазне вриједности у овој области дјело су Велише и Павла Поповића, Вукоте Тупе Вукотића, Милете Бојовића, Кане Радевић, Андрије Маркуша и многих других који су постављали темеље развоја Подгорице и њеног имиџа, а што је бахатошћу и незнањем лаика из власти девастирано, али не само од власти већ дијелом и оних назови урбаниста и планера који су погазили правила струке и бацили под ноге знање и стручност да би добили привилегован положај у власти и стекли статус дворских урбаниста због чега су им додељивани послови пројектовања и планирања. Подгорица је због тога неповратно изгубила шансу да се санирају последице урбанистичког хаоса насталог под окриљем прошле власти. Сви они који мисле да се љубав према граду мјери функцијама и апанажама које те функције носе са собом, на погрешном су путу.

Највећи допринос развоју Подгорице дају неки обични непримијетни људи који професионално и далеко од очију јавности обављају важне послове без којих би Подгорица била у великим проблемима, а чијим се перјем ките политичари. Оно што најмање вреди у свакој изборној кампањи је ријеч. Наш народ би рекао:“Човјек вриједи онолико колико вриједи његова ријеч“. Тамо гдје ријеч не слиједи дјела, ту нема човјека. А нама је потребан прије свега човјек на сваком мјесту гдје се доносе важне одлуке.

Од људи којима је увреда једина ријеч у коју се уздају да би постигли што бољи изборни резултат не треба очекивати ништа, као ни од оних који се налазе на изборним листама, а којима је кандидовање било потребно као дјетету цуцла да забораве на незадовољство, јер њихова филозофија схватања политике се заснива на халабуци и увредама. Зато је обавеза сваког гласача да кроз избор правих личности покуша промијенити друштво злобе, безосјећајности и материјализма и укажемо повјерење и поштовање онима који ће залити биљку да не увене, нахранити пса луталицу на улици и загрлити људе који су дали своме граду све што су имали, а да ни једна власт то није видјела нити знала цијенити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: