Од одбаченог камена правити камен темељац

Пише: Марина Стојовић

Боже, гледам нешто овај живот, људе у њему, али и животиње, дјецу, природу…Како то да једино одрасли људи имају проблем са животом, док све остало ужива у њему?!
Кад смо били мали, учили су нас да не знамо ништа, да треба да слушамо одрасле и да ћутимо, па ћемо, кад сами одрастемо, имати прилике да кажемо “нешто паметно“.

Одрастосмо тако слушајући, на силу, кукњаву одраслих на разноразна умишљена зла и безвриједности. Слушасмо и научисмо да и сами будемо тако ,,паметни“. Дорастосмо зловиду. Добисмо признања свијета, а изгубисмо радост. Затворише се, нашим зломисним судом, многа врата кроз која смо, као дјеца, јурке пролазили. Одбацисмо као зло све оно чему смо се спонтано радовали и од чега смо, све нову и нову, радост, безазлени, својом игром, правили.

Неки нови клинци стасаше…У чуду нас гледаше њихов лик запитајући нас: ,,Ко смо и са којим правом???“
Одлучисмо да размислимо…о свему…кроз њих.

Шта нас то сада спречава да будемо радосни као дјеца кад то лагано знадосмо бити ничем неучени. Па, да, управо је то знање које нисмо имали као мали, знање да можемо мислити да је оно што природно сматрасмо добрим и вриједним, зло и безвриједно.

Оно, због нашег избора да тако мислимо о њему, за радосне, који тако не одлучише ни по коју цијену, није постало такво, није постало зид преко кога нема даље, већ остаде полетност најбољег другара.

И појави се Исус, здраво одрасли дјечак, и саопшти нам, болесним, истину, да нас спаси од нас самих.
Истину да је, од болесне мисли, одбачени камен, за здраву мисао камен темељац.

Ми, будући болесни, најсуровије одбацисмо и Њега, иако не нађосмо Му гријеха. Све ради тога да будемо ,,фини“, непромијењени одбацивачи сваког камена који би да гради неко ново добро.

Остадосмо јалови и пусти, ушушкани у свој идентитет зловида и пљувача, несрећни, али ,,своји“, они ,,с петљом“. Они који ни по цијену ослобођења од свих несрећа, неће попустити и предомислити се, само да не би испали ,,слабићи“ што нису истрајали до краја у својој заблуди.

,,Од одбаченог камена, правите камен темељац!!!“, одјекиваше Исус свеприсутни.

Ми, жедни радости, напијасмо се све више слане воде својих мисли. Догурасмо далеко. Далеко од здравља. Далеко од истине. И живота. Задовољни што изградисмо свој идентитет болесника, заблудјелих, храбрих несрећника, који се као ,,паметни“ дрзнуше да буду другачији, да ураде оно што нико није. Поносни на своје промашаје, јер они бјеху све оно што мукотрпно створисмо.

На крају, као ,,највећи подвиг“, урадисмо и то – одбацисмо и своју радост и свој живот да бисмо постали савршени одбацивачи. И не остаде ништа, баш ништа што би се више могло, као зло, одбацити. И би тако мрачно, хладно и пусто.
Тек онда схватисмо да се једино од одбаченог може направити камен темељац. Почесмо сакупљати један по један љубећи сваки као највећу драгоцјеност.

И гле!!! Нестаде мрака, хладноће и досаде. Нестаде наше туге и свакога зла. Све постаде радосна Креација. У огледалу наша душа дјетиња. Добромислију слијепо покорна – од слободе да зло види, слободна.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: