Од опозиционе реторике до позиционог ћутања: Изневјерена борба за правду и национална питања?

Од августа 2020. године, када је Демократска партија социјалиста (ДПС) након три деценије политичког монопола изгубила власт, нова парламентарна већина добила је мандат да ради на раскринкавању низа корупционашких, приватизационих и криминалних случајева. Теме попут афера у Комбинату алуминијума Подгорица (КАП), злоупотреба у Пошти и Солани, као и умрежености тадашњег режима са организованим криминалом, биле су кључни адути опозиције у политичкој борби.

Када је власт преузета, а супротно очекивањима јавности, те теме су полако нестајале из фокуса. Истраге су или изостале или нису довеле до конкретних правних последица. Чини се да је оштра политичка реторика која је пратила „државни“ ДПС сада пригушена, а борба против корупције сведена на појединачне случајеве без системских реформи.

Заборављена национална питања

Српске и просрпске партије, које су уочи избора 2020. године инсистирале на питањима заштите српског језика, праву на двојно држављанство и бољем положају Срба у Црној Гори, напустиле се дотадашњу аргументацију у борби за решавање националних питања. Декларације и политички програми који су наглашавали важност ових тема постали су маргинални у дневнополитичком дискурсу, а умјесто решавања конкретних проблема, партије су се окренуле кадровским постављењима и борби за министарске позиције.

Иако се на таласу политике исправљања неправди према српском народу у Црној Гори дошло и до нове политичке реалности, видљиви помаци су минимални. Двојно држављанство остаје неријешено питање, српски језик, практично, нема никакав статус у образовном систему, а културне и националне институције Срба и даље функционишу у тешким условима.

Политичке калкулације уместо принципијелности

Шта је довело до овакве промјене у политичком приступу? Један од могућих разлога јесте прагматизам и покушај одржавања равнотеже унутар хетерогене владајуће коалиције. Политичари, који су некада били најгласнији критичари режима, сада су дио институција које су некада оптуживали за корупцију.

С друге стране, постоји могућност да су политичке поруке и захтјеви уочи 2020. године више били средство за мобилизацију бирача него искрена намјера и жеља за системским промјенама. Уколико је то случај, онда је јасно да политички процес у Црној Гори остаје у зачараном кругу: у опозицији се користи агресивна реторика, а у власти се она замјењује прагматичним ћутањем.

Повратак одговорности

Грађани, који су дали кредибилитет актуелној већини, очекивали су да ће нова власт донијети промјене, а не само ротацију кадрова. Враћање фокуса на корупционашке афере, транспарентност у институцијама и решавање националних питања требало би да буду приоритети свих политичких структура које су на тим темама стекле повјерење народа.

Ако се настави тренд политичког забијања главе у пијесак, стижу и јасне последице: разочарање бирачког тијела, слабљење кредибилитета институција и наставак праксе да се власти смјењују, а суштинске промјене изостају.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: