Од ратника до забављача: Србија и НБА

Пише: Слободан Владушић

Информације о заједничкој кошаркашкој лиги коју ФИБА и НБА желе да направе у Европи (са Евролигом или насупрот њој) добра је прилика да се сумирају утисци о томе шта би могло да остане од нашег националног спорта у будућности, посебно ако се томе дода и најава селектора Пешића да би наши кошаркашки успеси након Олимпијских игара у Лос Анђелесу могли да буду – пласмани на међународна такмичења. (Дакле, кошарка би постала нови фудбал).

Различите генерације, хајде да кажемо, љубитеља кошарке у Србији, имају своје различите нулте тачке од када су почели да воле овај спорт. За мене је та нулта тачка сезона 1991/1992 када је Партизан филмски освојио Куп шампиона у Истанбулу. Тај тим Партизана је, сасвим сигурнио, био слабији од онога који је, две године раније, играо на фајнај фор-у Купа шампиона у Гану, када је у полуфиналу изгубио од Макабија или оног из следеће године, када је освојио Куп Радивоја Кораћа, након што је у реваншу нокаутирао Виву из Кантуа; био је слабији управо зато што су две његове тадашње главне ведете, Дивац и Паспаљ, спектакуларно отишле у НБА 1989. године, када се званично отворио амерички лов на српске кошаркаше.

Иако су сви мислили да су ти одласци крај златних година ККП-а, испоставило се да је златна година дошла тек тада, када је нико није ни очекивао. Сада, са ове временске дистанце, видимо да је тај Партизан први морао да реши загонетку која се тада појавила пред српском (али и европском) кошарком: како живети поред/насупрот НБА лиге.

Промена мотивације

Занимљив је био однос три кључна играча спољне линије српске (тачније ,,с.р.југословенске”) кошаркашке репрезентације из 1995. године, која је зна се већ по чему чувена: Даниловић и Ђорђевић су тек омирисали НБА лигу, а онда су се вратили у Европу, док Бодирога није желео ни да је омирише. Имам утисак да су сва тројица више волели да буду главни глумци у Европи, него епизодисти у НБА, без обзира на разлику у хонорарима у корист Америке.

Репрезентација од тога није имала штете, напротив. Наши, слободно можемо рећи, митски успеси од Атине 1995. па до Индијанополиса 2002. године, када смо освојили последње кошаркашко злато, кореспондирају са претрајавањем састојака ове спољне линије: светло је угасио Бодирога, 2002. године, када је у последња два минута регуларног тока утакмице извео легендарну симултанку против оне чувене аргентинске кошаркашке репрезентације.

То наравно, не значи, да НБА играчи, попут Дивца и Стојаковића, нису имали огроман удео у тој последњој титули, али остаје чињеница да су митске сцене које остају у сећању навијача (и јутјуба) – рецимо, рафална паљба Гуровића против Американаца – повезане за играчима чију каријеру није обележила НБА лига.

Данас је, као што знамо, ситуација потпуно другачија. Не само клинци, него и њихови родитељи, не маштају више о Звезди, Партизану или репрезентацији, већ о… НБА лиги или евентуално Реал Мадриду који крстари ,,регионом”, узимајући клинце од 12 – 13 година, одводи их у Истанбул, пардон Мадрид, где им пружа ,,одличне услове, какви им се не нуде у Србији” у преводу количину новца какву не могу да добију у Србији, а оним најбољима и једну вечеру ако промене веру (свако слово ,,вечере” је једна нула, па израчунајте).

Укратко речено, мотивација уласка у кошарку се променила: наши бекови из 1995. су још увек маштали да буду велики играчи који решавају утакмице (што значи да су Болоња и Атина лепши градови од Мајамија или Сакрамента) док би клинци данас радије играли и у развојној лиги, надајући се уласку у НБА, него у неком великом европском клубу (а ту укључујем и Партизан и Звезду).

Централно место које НБА заузима у свести младих кошаркаша последица је чињенице да се кошарка данас, у највећем броју случајева, третира као начин да се човек обогати. И парадоксално, да би се тај новац зарадио, није нужно бити велики играч. Довољно је паметно водити каријеру, што значи да се новац не зарађује само од резултата који се постижу, већ, берзански, од назнаке да једном у будућности можете да будете макар добар или употребљив играч.

Стога није ни чудно што све већи број младих српских кошаркаша одлази у средње школе и колеџе у Америци, како би што пре били на оку НБА скаутима, односно, како би искористили могућност која се отворила недавно, а то је да колеџи могу да плаћају кошаркаше који играју за њих и то више него што би ти млади кошаркаши добили у Европи.

Клубови или франшизе?

Са друге стране, налазе се менаџерски клубови усмерени, пре свега, ка индивидуалном развоју играча који се онда шаљу најбољем понуђачу, а то је, наравно НБА лига. Последице: сасвим је извесно да ћемо морати да се навикнемо на то да најбољи млади српски кошаркаши у будућности неће стасавати у Звезди и Партизану (као што је то био случај са Богданом Богдановићем, вероватно последњим примером европоцентричног погледа на кошарку). Уместо тога, они ће гледати да се што лакше и брже докопају НБА лиге, а после тога шта им Бог да.

И тако долазимо до једног необичног паракдокса: свеопште обожавање НБА лиге, које испољава већина клинаца-кошаркаша и њихових амбициозних родитеља, суочава се са врло критичким ставовима о квалитету и гледљивости НБА кошарке, које сада износе и они играчи који су у медијском смислу темељ те лиге.

Такав је рецимо, Јанис Адетокунбо, Грк нигеријског порекла, који спада међу пет најбољих играча лиге. Јанис је најпре признао да више ужива у гледању Евролиге него у гледању НБА утакмица, да би затим посебно истакао два велика европска дербија: онај између Олимпијакоса и Панатенаикоса и наравно, Партизана и Звезде. На питање каква је атмосфера на тим утакмицама уживо, Јанис је одговорио: ,,То је права лудница (…) Волео бих да је у НБА таква атмосфера, али није.”

Није тешко погодити одакле потиче та огромна разлика у атмосфери: НБА клубови, који се не зову случајно франшизе или организације, имају много мањи симболички потенцијал од клубова као што су Звезда или Партизан, Панатенаикос или Олимпијакос, или рецимо, Макаби.

Организације или франшизе пре свега треба да донесу власнику новац, а публици забаву, док наведени европски клубови пре свега треба да освајају титуле. Зато у описима НБА утакмица доминира реч fun – забава: све мора бити најпре забавно, а то значи необавезно.

Коначан резултат је мање битан од неког закуцавања, неке тројке, начина радовања (одатле театралност НБА утакмица) или trash talk-а, блокаде, и на крају крајева, укупног броја кошева на утакмици. Захтев за забавом укида значај коначног резултата, што значи да публика може да побесни када им из клуба оде врхунски забављач, али не и када тим наређа низ пораза.

У Европи, посебно у наведеним градским дербијима, ствари стоје сасвим другачије: то није забава, то је рат, а у рату је битно победити. Ако је императив победа, онда се целокупна кошаркашка игра прилагођава коначном циљу, што значи да је у европској кошарци фрагментарна забава од секундарне важности. То потврђују и Јанисове речи када каже да се у европској кошарци оставља много мање просотра нападачима, што даље значи да се много више пази на тактику и организацију напада и одбране, него што је то случај у НБА, где простора има више, па је лакше и давати кошеве.

Ратна прича

У суштини, европска кошаркашка утакмица се може замислити као ратна прича чија је поента коначан резултат, који све оправдава. НБА утакмица је збирка забавних хајлајтова појединачних играча и њихових статитистичких параметара, док је коначни разултат само један од података са утакмице, не много битнији рецимо, од статистичких података главних звезда (које се такмиче за MVP титулу).

Пошто се у европској кошарци све врти око победе, свака утакмица носи са собом велики притисак на играче. Кошарка ту није забавна ни за гледање, али ни за играње. Најбољи забављачки тимови, као што је репрезентанција САД. могу да победе најбоље ратничке тимове, чак и у утакмици чија јединственост (полуфинале Олимпијских игара, 2024.) даје тој утакмици изразито ратнички карактер.

Међутим, мало слабија забављачка екипа (репрезентација Канаде) врло лако може да изгуби сличну утакмицу (полуфинале СП, 2023.) од слабије ратничке екипе (каква је била Србија без Јокића) зато што ратнички карактер оријентисан ка коначном разултату, а не ка забави и личној статистици, играчима даје додатни квалитет, који можда индивидуално немају.

Проблем српске кошарке (а посредно и европске) јесте у томе што играчи који су усмерени пре свега ка НБА, никада неће упознати колективни карактер кошарке који зна само за једну ствар – за коначни резултат утакмице. Играчи са колеџа или из менаџерских клубова где се игра за себе, а то значи за НБА драфт, све време остају верни том индивидуалном, забављачком концепту кошарке, а такав концепт кошарке их дочекује и у НБА лиги.

Српска кошаркашка репрезентација је досадашње разултате постизала управо зато што се њени кошаркашки нису забављали на паркету, него су ратовали. (Када смо хтели да се забављамо, онда смо губили, као што је то био случај на Европском првенству 2022. године: испали смо у четвртфиналу, од Италије, од које смо, у погледу индивидуалног квалитета, били много јачи).

И тако долазимо до забрињавајућег питања: како ће наши играчи – који целу своју каријеру организују око НБА кошарке, односно забављачке кошарке без притиска – моћи да ,,гину” у дресу репрезентације Србије? А то симболичко ,,умирање” за Србију је овде наопходно, будући да је наша кошаркашка репрезентација, више од било које друге на свету, у својим најбољим данима више личила на борбену јединицу, него на кошаркашки тим.

То је зато што је наша кошаркашка репрезентација била најбоља онда када су њене утакмице симболизовале наставак рата другим средствима. У томе и јесте њена јединствена симболика коју сасвим сигурно не би могао ни да разуме, а ни да осети, ни један натурализовани играч. Ако изгубимо тај ратнички, изразито симболички квалитет кошарке, изгубићемо и саму кошарку, а наша деца се неће много разликовати од заборавних јаничара.

Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: