Од шаке до лакта

И првих дана јесени, затичете ме у Брдима, шегртујем, али увек додам некакав облутак, краћи подлачак, тању штицу, лопатом не усипам но просипам, онда, главни мајстор оправи ме у продавницу да купим пива и дувана: волио бих да сам слуга, да служим, али потежа је то школа. Права слуга служи Богу, а ја ни Богу, ни оном који је по његовом лику сенчен. Мајсторе, имаш потпуно право, па да не сметам – са зида латим се мобилног, и окренем уз Катуничко брдо, јер само на врху Цкаре могу се повезати, умрежити, уритмити, како знам ухватити сигнал – такав је, бре, проклети Емтел – и обиграти по бијелом свијету, и видети како нам се и данас црно пише.

Шта рећи брате, издржаћемо, није нам први пут: Србадија по Брдима не даје ни оволико за политику из лужине – ону из луга и скадарског глиба – ни оволицно за неке труле институције, од шаке до лакта политичким билтенима којима ЦИА диригује, ни пишљивог боба за тобожњу грађанску опозицију, која не издире из портика америчке амбасаде.

Отварам ИН4С да видим како тече срамни судски процес у Подгорици, да ли још та брука пуца по свијету, јесу ли Црногорци стварно оно што је реко Краљ о њима, остављајући их само њима тамоњима, тер никоме…

„Није ми жа круне и пријестола, но ми је жа што ће Јервопа виђет од каке фукаре бјежим“. Мој ђед је трипут дневно понављао ријечи Краљеве, додајући – ама, нека и њега ђаво носи, очи му се не виђеле.

Пред очима свеколике јавности, и домаће и међународне, Бранка Милић растура па растура прокуратора Катнића који трепће ко из туђе главе, баница, Милићка просто блиста, истовремено маестрално, паралелно води три исказа, нијансира неколико реченица, феноменално износи прегршт судова из којих одваја главни, и опет волшебно закључујући шта би било кад би било (да почем није било сневјере шта би било), прво поглавље одбране фантастично повезује са другим, тер непојамном лакоћом са трећим, опет спајајући смисао са смислом издвајајући глупости које је полиција и разноразни шпијуни и полицијски отпад аматерски монтирао, изнервирана, судиница Сузана нон стоп утрчава неким одурним, невјероватно одбојним гласом, тупим, и на тренутак је прекида, пи по сто пута, василинског обреда Бранка наставља полагано, без патиха бирука лист по листа и опет црта беду бедине беде, земљо отвори се, опет оцртава ту бедине беде беду, тај кич диктаторов, кич провинцијски и политички и полицијски, кичерај потоњег полицијског и партијског и једнопартијског система, могу од образа додаје стрико Јанко, генијална Милићка суверено влада судницом тврдећи да је био Државни удар, али Прави, а не Лажни, који се још увијек монтира, дааа, био је Државни удар, али, али не овај монтирани, прокуратору Катнићу се зноје руке, али и тврда је букова столица – ојешће се специјални државни прокуратор – ојешће га зној, уфлекаће се, Кати цуре калорије, пресилио тер се ознојио, нефотогенична судиница опет, опет опомиње адвокате, адвокати не хају за казне од пишљивих пет стотина еврића, бациће они и још који сребрњак па нека Ката купи, требаће му за мито, неко љушти а неко прљушти, како право радио тако ти Саваот вратио, опет судиница са белом мрежицом око врата, колико може и колико стиже сече, сецка, ситни, ренда, тупим неженственим гласом прекида, просто делује непријатно, мој желудац неће издржати, не да адвокатима зуба обијељети, да ти се смучи црногорско право и правосуђе, пи на шта се спало, пи на њега, шта је ово, шта је да је ово није суд, да је не знам шта но није тужилаштво, али, али, смирена госпођа Милићка не паничи, напротив, о јаду их забавила, виртуоз каквог не памте црногорске суднице (скоро нисам паметан како ће се ове беде из ове беде извући), Милићка се представља невјероватним оратором, логичарем, вјештаком, паметаром, и завија у црно и овако црну Црну Гору, и њене мрачне институције, а ја се смешкам и сеирим, а туђ те срам поједе. Лијепа љепота бијаше Хаг, каква у Хагу бијаше господа, сјећате ли се судије Меја, господин од главе до траве, у какво је то поштовање било према српским сужњима па икако ниједан главе није изнио из проклетога Хага. Карла дел Понте је, на крају, дигла руке, и збацила са себе ону црну џелатску врећу, а Флоренс Артман, ухапсили су на капији Хашке тамнице. Па сад поредите Карлу дел Понте и Флоренс Артман са Сузом Хашком и Катом Шевенинговим.

А Црногорци ћуте на ово помамило: ћуте црногорски правници, ћуте црногорски адвокати, скупа ли је памет – ћуте црногорски интелектуалци, ћуте неколике врсте црногорских академика, како ћете зору дочекати, ћуте црногорски списатељи и свака друга милет и пискарала, такозванијо срам вас и стид било, ћуте црногорски комунисти и колумнисти и шовинисти, скоројевино, ћуте црногорски историчари, ћуте црногорски лингвистичари језик прегризли, ћуте црногорски професори, ћути црногорска патологија, ћути црни невладин сектор, ћуте нови црногорски црвени таласи – отегнутих папака ћуте црногорски волови!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: