Од шаке до лакта

Догађа ли се да престанете да мислите. Упаковану у провидну пластичну боцу са чепом – цуцлом, животну околност баш тако, натенане (кап по кап), диктира скромни социолошки проток. Милујући га у крилу, душевном спокојству погодује одређено стање отупелости. Неко ће рећи да мудрујемо. Да претерујемо. Ништа нисте разумели. Јесте, са епистемолошке тачке гледишта, мумумутави се не би смео примицати пудингу, тако акцентујемо причу о извесном горану који вапије за социологијом.

Често га сретамо на релацији Бабића поље – Бабља греда, или, пак, Бабља греда – Бабљак. Онда, испод Бабље греде, уз увртање метакарпалног дела шаке – одмери од шаке до лакта. И то је најдирљива сцена. Никако да отоврзе наниже низ Црквине, и суток морачки према Дромири и Дајбаби, и глибу скадарскоме. Беше нетко мутко, социолошка рупа која стално пита: а? А, шта је ово, не разумијем, шта? Драму неразумевања појачава са ј. Цео живот дрежди код мотела на Бабљаку. Још кажу да је мутко са Бабљака аутор оне рекламе поред мотела: прасићи играју коло око ватрице и ражња, а брко, са дугачком белом капом, смешка се, и оштри шиш.

Гурман, мутко, не једе у друштву. Увек сам, испод пазуха, нешто глође иза мотела. Онда, кроз прозор ттрааажи чччашу топллле воде. После одмери од шаке до лакта. Свако има свој стил. Ни лекови се не узимају заједнички, и ништа се не би смело радити заједнички. Хајде да поменемо још понешто што не би радили – заједнички. Рецимо: ……..! Ето, видите, ништа, баш ништа из интимних сфера живота не би радили заједно, а јели би заједно. Ако не би (….) заједно, зашто би и јели заједно. Уђете у мотел, на такозвани шведски сто, и једете, истовремено, са педесет идиота. Или, чим се освешта црква, нетом, сјури се стампедо под шатор, ујуре двонога грла. Мутави горан седи за столом са сопственим трбухом у крилу.

Животне околности диктирају да сам јуче три пута јео печење. Нисам се изненадио што су ме доцније чудно гледали. То више није била социлогија. Драги Гочо (како кажу на Пажању), није ствар у социологији, него вести o социологији. У томе је штос. Велика је срећа бити социјалан, одн. друштвен, као ти. Пусти оне самотњаке који само одмерају од шаке до лакта. Понеко и памти вицеве али не уме да их исприча. Нисте знали, вицеви се само причају. Ко пише вицеве. Да будем искрен, помало сам изненађен друштвеношћу онога злотуца горана, каже циник омичући низ Црквине. Зато га и пишем малим словом. Црче, горан, за социолошким односима и стањима. Још у оваквом друштву, и демократији, и социјалној једнакости, ето, он не би још излазио из социјалистичког кола. А ја волим да причам јеретичке приче. Мој монофизитизовани горане. Подвиј репину па у кућару.

Има тако некаквих брђанских лињала који по целу ноћ чешу власата чела о криву букву, све мркућући о друштвености, тј. социологији. Не би ујурили у неки јерес. Не би некоме одмерили од шаке до лакта.

Од – до!

Теби је бар лако претрчати из једнопаризма у монотеизам. Мо но те и за м. Ко бро ја ни ца. Хајде, сричи на срицателној штици о светој породици. О Једном Сину са две природе. Једним Светим духом, и, као на врху игле, о монади монаде, о једној Мајци. Мирча Елијаде пита да ли су две Синове природе помешане или раздвојене. Ако су, пак, помешане, хоћемо да знамо у којој размери. Да ли је Син само божански, пита Елијаде, или не само божански. Само људски, и не само људски. И божански и људски, али на одвојен начин. Не, не на одвојен начин, али на различит или не на различит начин. Или не на различите начине. Од кога произилази Свети дух. Да ли Сети дух произлази од Оца. И зашто би само од Оца произилазио Свети дух. Зашто не би произилазио и од Оца и од Сина. Или, од Оца преко Сина. Итд. Гочо, дедер, мућни тиквом, такни мало “Расправу о историји религије” Елијадеа, па се онда лати социологије. Социлогија је ко грашак. Јебала те социологија. Има оних који на социологију (као и на социјализам), само одмере од шаке до лакта. Ево ти га на. (Јеросологија није од јуче). Која социологија. Је ли она са момишићког универзитета гдје се испилила и ова губа. Или са Кличева, а?

Зато што је онога господина окретала ко чалму око главе, посипала ледном водом у вреле августовске ноћи, зато се и опекла од шаке до лакта. Чича, са неба, лепо је пратио нити завођења, и одједном, на онај најнајглаткији део од шаке до лакта, прилупио врела врата рерне.

(Види бог свачију опачину кроз облачину).

Гого, није ствар у социологији, него је штос у вести о социологији. Кроз такве наочари треба гледати на ствари. Капираш. Немој ко оно зло говече. Капираш. `Ајд сад?

Седи Гочо са трбухом у крилу.       

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: