Од сна до јаве, и натраг

Дођете кући, скувате кафу, седнете у фотељу, а око вас тишина. И свако сам бира шта је то: самоћа или слобода, речи су глумице Неде Арнерић (Књажевац, 15. јул 1953. Београд ‒ 10. јануар 2020), које и те како личе на њу, а које су записане у недавно објављеној књизи њој у част „Од сна до јаве, и натраг” ауторке Татјане Њежић. Дело је објавила издавачка кућа „Вулкан”, а биће представљено на предстојећем 28. Фестивалу европског филма „Палић”, који ће бити одржаван од 17. до 23. јула.

Књига „Од сна до јаве, и натраг” о Неди Арнерић, уметници која је снажно обележила наше просторе и време у којем је стварала, сачињена је од два дела. У првом кроз више поглавља представљен је њен живот и рад: од детињства, тенејџерских, студентских дана до професионалних искорака. У другом делу је 15 текстова њених пријатеља о њој: Душан Ковачевић, Горан Паскаљевић, Богдан Диклић, Славко Штимац, Милица Краљ, Кристина Ристић, који подсећају и потврђују да смо њеним одласком остали без једног од заштитних лица наше кинематографије. Између је кратак, упечатљив средишњи део, а ту је и близу стотину фотографија највећим делом из Југословенске кинотеке, укључујући и неке приватне, као и из позоришних архива.

Неда Арнерић у много чему била је прва: прва дечја, прва тинејџерска звезда, и много више од тога. Била је омиљено лице јавне сцене, а остаће упамћења и по господском држању којим је, без гордости, носила своју каријеру.

‒ Ћутећи смо се разумели. Били су то тренуци који су чинили да се човек поетичније осећа. Путања пријатељства која на најлепши начин обележава живот ‒ казао је о Неди Арнерић глумац Богдан Диклић, док је режисер Лордан Зафрановић записао да је Неда била његова омиљена глумица:

‒ Уписала се у глумачку и филмску бесмртност и оставила тамо свој вечни траг. Критеријуми и манири интелектуалне грађанске средине утицали су на паралелно настајање њена два лика. Први је лик лепе, топле, интелигентне, занимљиве, продуховљене жене с посебним осећајем и љубављу за културу и уметност, која је као професионална историчарка уметности и позната галеристкиња, чија је галерија била и својеврсно стециште културног живота Београда. А онај други лик, Недино право интимно биће које у сваком од нас најчешће тешко налази могућност да се непосредно покаже и изрази – Неда је реализовала уз помоћ својих глумачких остварења на филму.

Неду Арнерић, каже Душан Ковачевић, први пут је видео и упознао као глумицу на платну провинцијског биоскопа. Давно…

‒ Видео сам девојчицу која је играла у неком необичном филму, за који и данас нисам сигуран о чему се ради. Знам само да се тај филм највише памти по помињању Недине прве улоге. Била је симпатична, насмејана, драга и детињасто буцмаста. Једном речју, даровито и напредно дете које се преко ноћи, као у бајкама, претворило у лепу и заносну девојку. Све се то догађало у годинама велике славе француског новог таласа, када је Брижит Бардо била симбол женствености милиона гледалаца широм света. Неда Арнерић је тих година била наша Брижит Бардо, као што је Милена Дравић подсећала на Катрин Денев, а њен (касније) супруг Драган Николић на Белмонда, или Паја Вујисић на Жана Габена. Тих давних година прошлог века нисам знао ни слутио да ћу Неду срести и упознати релативно брзо – почетком седамдесетих година, у дворишту Капетан Мишиног здања, после ренесансне представе „Мушица”, у којој је играла главну женску 146 улогу. Већ увелико звезда југословенског филма, играла је као вихор пред задивљеном публиком ‒ пуком, као што је ред кад се играју народне комедије за гледаоце жељне смеха и пучке забаве ‒ навео је Ковачевић.

У свет глуме Неда Арнерић још као девојчица од 12-13 година закорачила је филмом „Сан” Пурише Ђорђевића. Када је улогом Ђурђине, односно Марклене у филму „Сан” освојила и публику и критику, између осталог, називали су је првом дечјом звездом и овдашњом Ширли Темпл! Играла је потом и у другим, такође чувеним Пуришиним филмовима „Јутро” (1967), „Подне” (1968)… Исте године када је пред публику стигао филм „Подне” гледаоце је освојила и љубавна драма „Вишња на Ташмајдану” Столета Јанковића. А улога Вишње ју је учинила још већом звездом. Уследиле су бројне филмске и позоришне улоге за које је добила највећа еснафска признања.

‒ Велики сам професионалац. Што јесте јесте. Звезда нисам, али професионалац јесам. О свему ипак гледаоци доносе најважнију пресуду. Између глумаца и њих постоје посебне релације. Са сликарима и књижевницима је другачије. Они могу да затуре своје слике или књиге у неке фиоке, па да неко једног дана открије како су то била генијална дела, али ми живимо с публиком и за публику, и ако она мисли да вредим, то ми је од свега највећа награда ‒ говорила је Неда Арнерић која је знала да прокоментарише и да јој је у животу можда понајвише жао зато што је скратила и прекинула детињство:

‒ Моји родитељи су инсистирали на тој скромности, гледано из данашње перспективе можда чак и превише. Учили су ме да будем фина, углађена, лепо васпитана. Умела сам као дете да будем прилично несташна јер ми је машта била бујна. Волела сам да замишљам и измишљам разне ствари, читаве театре сам правила од свог малог живота. Сећам се како су неки, кад ми је било седам-осам година говорили: „Ова мала ће или отићи у циркус или ће бити глумица.” Испоставило се тачно ‒ говорила је Неда Арнерић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: