Од витезова из кола, до масовних убица

Пише: Јован Лакићевић

Текст који управо исписујем са осјећајем велике и горке туге због братоубиства које не престаје, могао је да носи наслов, рецимо, „Цетиње под сјенком клетве прађедовске“.
Јутрос се, са поприличном носталгијом, сјећам стихова цетињског пјевача Божидара Иванишевића: „Ој, Цетиње, понос граде, толко вјекова…“,
На нашу националну, свесрпску жалост, негдашње „СРПСКО ПОЧИВАЛО“, Цетиње, не пружа нам, одавно, много разлога за понос. Негдашњи симбол очувања вјере и слободе, пред налетом туђина, у европским размјерама, доживјело је тужну судбину. Дакле, од негдашњег српског симбола, са Обилића пољаном и Медаљом Обилића, Цетиње је, већ годинама индуктор најновије србофобије, а, успут, и русофобије!
Белведере (Лијеп поглед), узвишење надомак Цетиња, које је 13. јула 1941. године било симбол масовног отпора италијанско-њемачкој окупацији, постало је, прије три године, симбол отпора Православљу које је, уз помоћ Русије, вјековима одржало име и постојање Црне Горе.
Сјећате ли се, браћо Црногорци, да су након тог Поглавниковог чина, Патријарх Порфирије и Митрополит Јоаникије, због хиротоније Митрополита, ризикујући животе, слећели хеликоптером на Обилића пољану?

Можда је прилика да овдје цитирам стихове најумнијег и најбољег међу нама, из „Вијенца“:
„Соколови пет Мартиновића,
Које једна прса задојише,
А одњиха једна колијевка…
И витеже Бориловић Вуче,
Који први удристе на Турке
Ко умије вама сплести вјенце?
Споменик је вашега јунаштва
Гора Црна и њена свобода!“
Намјерно сам прескочио стих: „Два Новака с барјактаром Пимом“, јер он у овој прилици уопште није важан. Споменуо сам Мартиновиће и Бориловић Вука.

Јесте ли запазили, драги моји земљаци, да се, баш тако, звао и масовни убица од прије двије и по године, који је побио десет Цетињана? Није немогуће, да се и овај данашњи масовни убица, носи име једног од пет Мартиновића!
Као неко ко се трудио да у току свог земног живота упозна, не само своју српску историју, него и праисторију, веома би ме занимала социо-психолошка анализа, како су од витезова који се пјевају у црногорском колу, од прије 320 година, постали – масовне убице.
У недостатку такве анализе, склон сам новинарској импровизацији о томе како је дошло до стрмоглавог суноврата некад епског Цетиња. Он се може наслутити у понашању црногорског суверена, наговијештеног, донекле, у „Зеленој чоји монтенегра“. Дијелио је титуле сердара и војвода, као на бувљаку, свима који су били спремни да му пруже (финансијску) помоћ у учесталим партијама покера.
Но, да те напомене оставимо по страни. Мислим да је тзв Божићна побуна ( а не устанак) почетком 1919. након Подгоричке скупштине о присаједињењу Србији, када су и Србија и Црна Гора жртвовали, практично, сопствену државност, односно своје краљевине зарад стварања државе СХС, касније Југославије, била почетак патриотског, антисрпског суноврата Цетиња.Тада су Јован Пламенац, предсједник Николине владе у егзилу са италијанским парама у бисагама, и Крсто Поповић ( по заклетви вјеран краљу Николи) направили Божћну побуну у којој је изгинунуло више стотина цетињске младежи ( број никад није утврђен!) са једне и друге стране.
Логор црногорских „зеленаша“ у италијанској Гајети, у коме је било око пет хиљада чланова породица понајвише из Цетиња и гдје је рођен освједочени србомрзац Јово Капичић, Лекин најближи сарадник, одлуком регента Александра је расфориран, а логораши су амнестирани након формирања заједничке државе СХС (1924.г.).
Јово Капичић у српској јавности остаће упамћен по двије ствари. Прва је, уступање своје вјеренице Даворјанке Пауновић његовом шефу Брозу. И друга, коју смо могли чути непосредно прије његове смрти, упућене са једне ТВ Београђанима: „Мало смо вас побили 45.“
У недоумици сам да ли је већ споменути Јово, или прослављени Пеко, рекао, након ослобођења, да би Цетиње требало оградити бодљикавом жицом па – запалити !
Ко год је то од њих двојице рекао, претпостављам да је мислио на оних 1.200 новорођенчади, у току четворогодишње окупације, без очинства.
Све ми се чини да управо њихови потомци у свакој погодној прилици, скандирају: „Е вива, е вива Монтенегро“!
Када сам , прије неколико година, скренуо пажњу на овом Порталу на разне „цетињске буне“, и како се актуелне пароле изговарају на „матерњем језику“, један од пратилаца је упозорио да није ријеч о матерњем, већ о „очинском језику“!
И није уопште чудно што је управо на Цетињу у јулу 41. Секулина ЦГ проглашена протекторатом Италије, након чега је, као одговор овом издајничком чину, букнуо свенародни устанак.
Занимљиво је, такође, да је град Цетиње, седамдесетих година минулог вијека добио орден Народног хероја, мада, у вријеме четворогодишње окупације у њему није било баш ниједног херојског чина или подвига! У то вријеме могло се чути у чаршији: „ А зашто и не би, ако је исти орден добио и Загреб као озлоглашена усташка тврђава!
Не бих да се упуштам у нагађана о поводу страшног , најновијег цетињског масовног злочина. Али, шта да се ради кад права информација недозвољиво касни. Све ми се чини да је расправа у кафани, полемика и туча, које су претходиле масовној ликвидацији држављана Црне Горе, имала, нажалост, идеолошке предзнаке.
Црногорској јавности није непознато да су још од времена Владике Данила, односно истраге потурица, бадњаке на Цетињу први налагали управо Мартиновићи и Бориловићи. Као и да се последњих деценија, након најновијег планског „раскола“ налажу два бадњака. Око једне ватре се окупљају вјерници СПЦ, а око друге Мирашеви и Поглавникови „вјерници“ Положајници су, у оба случаја, били представници споменутих братстава.
С обзиром на раскол и у Мирашевој „цркви“, реално је постојала могућност ложења i трећег бадњака на Цетињу. И није, уопште, искључена могућност да се међу рођацима управо о томе водила кафанска расправа… У изостанку праве информације о „окидачу“ масовног убиства, преостала су нам да поновим још једном, , нажалост, – нагађања.
Увиђајући сву бесмисленост таквих подјела, као и могућност нежељених инцидената, мислим да је Црногорско-приморска Митрополија донијела разумну одлуку, још прије овог масовног убиства, да се ове године бадњак не ложи испред Митрополије.
И, колико ми је ово јасно, баш ми није јасно зашто се данима прећуткује, да не кажем прикрива психолошко-политички профил масовног убице. Слутио сам коме табору припада. Испоставило се да је ријеч о особи која спада у следбенике Монтенегринима драгог усташе Томпсона, каквих у „пријестолници“, видјели смо, има подоста!
Најзад и опет мимо новинарских правила којима сам, давних дана, у „Политици“ учио своје млађе колеге, рећи ћу због чега сам се упустио у писање овог мало подужег текста.
Ријеч је о тестаментарним заклетвама и клетвама двојице српских светитеља са Цетиња, Петра Првог и Петра Другог, које Цетињани нијесу испоштовали!
Прва је упозоравајућа клетва св Петра Цетињског, издиктирана три данас прије упокојења, секретару Милаковићу: „ Ко покуша да нас одвоји од једнородне и једновјерне руске браће, проклето му племе и сјеме, проклет био три пута и три хиљаде пута, од њега живо месо отпадало…“.
Митрополит Амфилохије, мој брат и духовник, не знам због чега, прескакао је у бесједама након литургије, овај први дио реченицу „проклето му племе и сјеме“, јер сам му, управо ја, поклонио књижицу „Тестаменти црногорски владика“ једне прилике у нашој Морачи. Рекао сам му то у његовом кабинету у Митрополији, али је он имао неке своје разлоге.
Друга је – Његошево проклетство, упућено браћи Црногорцима, ако га не сахране у капели на
Ловћену, коју је он за живота подигао. „Ако ме не сахраните у капели проклети били…“
Тада су га Црногорци сахранили у капели. Али, Капела је срушена, по Брозовпом наређењу прије педесет и више година, а његошева гробница је остала у Маузолеју, католичком, фараонском самару, без крста! Његошев гроб није у Капели, да поновим, већ више од педесет година! И нико то не доводи у везу са Његошевим проклетством, упућеном црногорцима, али прије свега Цетињанима.
За вјернике СПЦ у које и сам спадам, поставио бих питање: чији је данас Ловћен? Српски очигледно није. Без обзира на то што је Ловћен, са капелом, деценијама био у грбу Црне Горе.
„Академик“ Ј. Брковић и Цетињанин Рањо, оргаганизовали су својевремено страже, како се капела са Иванових корита не би, случајно, вратила на Ловћен!
И, гдје је ту данас Црна Гора? Очигледно – нигдје.
А што се тиче заклетви и клетви, Светог Петра и Петра Другог, Његоша, оне се прије свега, тичу Цетињана.
Ни једну ни другу нијесу испоштовали!
Да ли је ико од њих помислио да је ово што се дешава на Цетињу и са Цетињем последица клетви цетињских и црногорских светих владика и челника у свом времену?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: