Одакле Вам, Дарко, идеја да књижевност уопште мора да упозори човјека на оно што ће га у њој срести?

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Сјећам се како сам некада, у разговору са једним сада већ пријатељем пред лицем Божијим, споменуо да бих на поједине књиге, али и писце, лијепио назнаке: „Црњанског у прољеће и на јесен не читати.“, рецимо.

„Пекић – упозорење: не заносите се да ћете „Златно руно“ окончати прије пензије“. „Пруст – забрањено емотивно сугестибилним и обавезно за сентиментано васпитање модернисте“. „Достојевски: очекујте благи осјећај конфузије. „Паскал – ако не осјећате прогнаност у универзуму, прочитајте поново“.

Милан се насмијао на саму идеју: а одакле Вам (тада смо се још персирали), Дарко, идеја да књижевност уопште мора да упозори човјека на оно што ће га у њој срести?
Заиста: не мора. Ми се распињемо на свакој страници велике књижевности – зато је она велика увијек христочежњива, а она христочежњива, макар несвјесно таква – велика је. У свијету наркотичне и опсесивне потребе да се осјећањима управља не освајањем απάθεια-е сталним проласком кроз πάθος већ разним management-има (anger management, crisis management, вјероватно у овом тренутку неко осмишљава и tragedy management), вјероватно да не постоји ништа логичније од културе поништавања. Њена површинска бруталност која се тиче непоћудних личности само је екцем на тијелу културе пожељне безосјећајности. Свијет у коме ниједна књига, ни лице, ни сусрет, ни догађај, неће више бољети, неће нас потрести – осим ако то није предвиђено и контролисано.
„Па шта бисте, Дарко, и да напишете тако нешто на својим књигама? Не бисте читали Црњанског на пролеће или на јесен?“
„Не, драги професоре. Знате мој српски карактер. Вјероватно бих га управо тада читао.“

Када се отварају поре душе и трепере логоси бића, запретена љубав Божија, крстолика, у свему чега се дотакнеш.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: