Одбрана и последњи дани

Пише: Емило Лабудовић

Дувало је, прохладно, са сјевера, одакле, иначе, стиже свакојака студен која смрзава Црну Гору, али није сметало. Уосталом, нама одвајкада дува за врат кроз „врата народа“ што би рекао онај Цвијић, јер смо, каже опет онај Цвијић „градили кућу насред пута“. Дувало је, ноћ је била ведра, звијезде су свјетлуцале као перле… а колона је била толика да није могла да се одједном сагледа. Весео неки народ. Лијеп. Ведар као ноћ над градом, с мјесечином у очима и сунцем на уснама. Шетају млади, породице са дјецом… Један клинац, упртио својих отприлике три године и не да да буде вођен за руку. Сам прати бијелу линију Булевара, и одлучним кораком, три корака испред оца, држи ритам колоне. Сустижем нека позната лица која нијесам срео годинама, не крију се од камера, поносно климају главом а поглед им говори: ево, и ми смо ту.

И тако, недеља, четвртак, недеља… ево више од два мјесеца. Траје, а никако да разлучим дилему: браним ли или нападам. Они око мене кажу (и пјевају) „не дамо светиње“! Бранимо вјеру и цркву старију од свих нас скупа, бранимо је и бранимо се од безакоња,  насиља, отимања и мрачних најава да ће нас, као некад у логоре, све до једног и са све Мирашем потрпати у једну, некакву општеправославну, кројену по шниту „краља из Растока“. Питам: како се бранити од слободе јер је закон о слободи вјероисповијести? Кажу ми: и на тараби је писало „она ствар“ па један награбусио. И тако, недеља, четвртак, недеља….

И таман се убиједим да сам „бранич“, да сам на правом мјесту и у правом друштву, кад оно – међутим. Отворим новине, укључим тв, бацим поглед на портале: нападач, рушитељ, непријатељ, душманин, агресор. „на проевропску, натовску, демократску, неовисну, итд…“. Ја овако ситан, стар и немоћан, па јурнуо на „тигра на Балкану“ којег брани нико други до бијели орао и све до јуче носилац Ордена Светога Саве. Чудо невиђено!

Рушитељ, нема сумње, јер тако тврде сви. Институције поготово. А њима се мора вјеровати јер су институције. Предсједник државе и свих грађана (!??), само не мој. Предсједник Владе, такође свих, али не мој. Па министри свега и свачега. Па градоначелник, онај који се доцкан досјетио да би му се град ускоро могао звати „под плочом“ јер је Горицу у бетон оковао. Па она Мирановићка која изгибе због тробојки на неким зидинама а за чијег мандата чувара културног наслеђа због градње свега и свачега умало Котор не избрисаше са листе свјетске баштине. Па онај Богдановић, министар богмеубио ако знам чега. Па онај Аџић те нам „преписа ону маст за оно“, односно шетње као здраву гимнастику. Па она Шуковићка и муж јој Шуковић који су такође институције. Па онај Николић, па нека Јекнић – Божовић, па онај Радоњић што се одазива на академик. Па Тамара и крдо јој саговорника, па… куси и репати из окружења, па….

И тако, ево два мјесеца, ево двије деценије, ево два вијека… А кад погасим свјетла, кад угасим тв, кад се почнем рвати са несаницом… питам се: докле? Гдје је крај? Има ли рјешења овој „квадратури круга“. И све нешто мислим: можда би рјешење могло бити да се међу нас литијаше, односно рушитеље, убаци неколико Кинеза заражених корона вирусом па да поцркамо до једнога. Да нас нема. Да Црна Гора одахне. Да претекну Мића и Дуле, па бијели орао, па Аџић и Радоњић, Шуковићи и Николићи, па Мирановићка и Јекнићка, да остану „шкаљарци“, „кавчани“,  „грандовци“… ако који претекне, па војници и официри, па наставници, полицајци, па Штрумфови… сви они којима се брани да буду одрасли и власници својих увјерења. Да умукну звона и да Црном Гором јекне громки Мирашев глас. Да се затраве гробови, потамне медаље, изгоре крштенице… и да Црна Гора осване гланц нова, национално освијешћена и од себе ослобођена.

А ми? Ми смо ионако „небески народ“. Ко нам је крив што смо Срби.

Прочитајте ЈОШ:

(ВИДЕО) Момчине са ходочашћа од 500 километара дочекане у Никшићу!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: