Одбрана и Васкрсење

Пише: Мишо Вујовић

“ У добру је лако добар бити на муци се познају јунаци”, каже народ.

Знали смо да се ускурчимо и раскурчимо, галамимо и ућитимо. Пуцамо у главу царевима, распоримо султана “од учкура до бијела грла”, мрсимо рачуне империјама, разбијањем једног пакта скренемо токове историје…

Али и победе да претварамо у поразе, слободу да ‘апсимо, народ да “ослепљујемо” туђим идејама и идеалима.
Успели смо ипак, на народ венчамо вером, нацију језиком. Градили смо храмове као путоказе поколењима, растакали се у посртању, излазили десетковани из великих војни, бивали отписани и обездржављени, али смо увек васкрсавали окрепљени Божјим благословом и светосавским духом.

“Одрастао сам уз црногорске пјесме, каже ми мој пријатељ Веља Михајловић, – Веља “Тамо далеко”, човек који је голобрад из рата стигао у Грчку. Говорио је два језика. Српски и српски. На првом је мислио, на другом се споразумевао и крчио пут у туђини. Научио је грчки, служи се енглеским, али је све стекао на језику којим само Бог говори. Језику душе и честитости. Језику истине.

“ Признајем да сам се помишљу огрешио о своју браћу”, наставља Веља, “био сам убеђен да је тамо српство замрло. Да су убили Црну Гору у коју су моји преци гледали као у светлост живота и слободе. Просветлише цео свет литије. Геци се диве тој отмености духа и поноса. Годсподствене литургије на отвореном.

Хвала им, сада моја химна “ Тамо далеко” сада призива васкрсење Црне Горе као некада Србије”, у даху ће Веља, несвакидашњи Крфљанин кога је последњи рат насукао на ово острво “српског бола и поноса”.

Веља то у туђини боље осећа. Осећа и да се данас у Црној Гори не бије материјална већ духовна битка. Осећа да је народ спознао да више нема узмицања. А и дух свети се умешао, размишља гласно.

Снага народа мирног и достојанственог полако раскрављује страх замрзнут још из времена комунизма. Незабележено је, у двадесет првом веку, да са оволиком количином мржње власт насрће на свој народ.

А народ је одговорио народом. Из мирног и већ поробљеног становништва пробудио се и разгоропадио нарад.
Срби и Црногорци српске вере, како су некада говорили, апострофирајући своје географско име и духовно презиме, свесни су да је Закон о отимању храмова и црквене имовине, само почетак једног бруталног растакања и асимилације српског националног корпуса. Опроштено им је раздвајање са Србијом. Државотворност Црне Горе је неспорна као и национални идентитет на који се данас насрће да би се изградио нови унијатски и анти-православни.

У Црној Гори се данас изводе пробни радови за разбијање Српске православне цркве по пројекту Комитнерне из двадесетих година прошлог века. У Црној Гори се данас испробава пројекат свођења Србије на четири нахије – познатије као Београдски пашалук. У Црној Гори се припрема завршна фаза еутаназије Републике Српске и њено утапање у Босанску џамахирију.

У Црној Гори се управо реализује Аустроуграски сценарио гашења руског кандила на Балкану и коначни обрачун са Србијом.

Зашто се данас у Црној Гори брани и Србија са Косметом и Војводином? Зашто се брани Република Српска баш у Црној Гори, као што се брани изворна Црна Гора као неотуђиви део српског духовног простора?

Због чињенице да је Црна Гора представљала најчистији део српског бића, док је Митрополија као једина слободна епископија очувала светосавски континуитет српске цркве.
Српска црква је нападнута у Црној Гори по пројекту разбијања православља које траје и пре велике шезме 1054.године. Савремено црно племство које финансијским шпекулацијама, кризама и осталим манипулативним триковима оробљава не само народе већ целокупно човечанство, са седиштем у Лондону, пројектом званим Југославија имало је за циљ унутрашњег растакања православља и тоталну минимизацију учинка српске победничке војске у Великом рату. Црно племство је са Папом Пијем XII подржало геноцид над Србима у време НДХ. Комунизам је следећа фаза разбијања победничког, а уједно и пораженог народа. Срби су чинили већину у оба покрета отпора, са разликом што су се комунисти борили за власт, док се Југословенска војска у Отаџбини борила за слободу свог народа довијајући се како да сачува становништво од сурових одмазди окупатора. Стварање комунистичке Југославије по налогу истих центара моћи имало је циљ духовног обезличавања Срба и разбијања Српске православне цркве кроз репресију према свештенству, убацивањем компромитованог кадра у клир и Сабор, изазивање раскола у Македонији, Америци и Европи.

Србија и Балкан су пупак света и никада се балкански народи нису тукли међу собом за сопствени рачун. Увек под туђим туторством и за туђ рачун.

Распарчавање српског духовног простора ствара нове трауме, нове кризе идентитета које регион чине трауматичним и запаљивим. Срби као древни историјски народ, као припадници православног белог племства, о чему узвишено пева Његош, већ одавно су духовна и географска брана продирању разних опскурних интереса.

Срби су пркосни сведоци немоћи својих суседа. Стога им данас отимају храмове на чијим зидовима нема монтенегринских светитеља, као што, неко недавно примети, да Хрвати у својој тисућљетној повијести немају гроб ниједног владара, шиптари у свом наслеђу чак ни стару чесму, док је наслеђе муслимана настало у време отоманске историје. Управо због отимања памћења и разбијања духовног простора српство се данас брани у Црној Гори!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: