Одбрана Пјесника

Пише: Богић Булатовић

Као што је познатом књижевном дјелу сувишно стављати знаке навода, или ремек – дјелу помињати пуно име, довољно је рећи Ћуприја, тако је сасвим сувишно у једном сведеном писму именовати пуним именом и презименом једног Пјесника!

Но, пошто смо становници времена у којем се недореченост не смије сматрати маниром, пошто је свијет пун гада пузећега, лишенога добрих намјера којима би, не дај Боже, попунио речену недореченост, ипак морамо рећи име Пјесника са којим је овај текст скопчан: Матија Вуков Бећковић!

Ово се трпјело од зла горега, али пошто од овога не може горе ни очајније, ми немамо више времена да се боримо са тим жлицама, тим зарђалим жличицама којима нам помјерају нутрину и слабине дубе не би ли нам у њих удјенули шаку соли, шаку соли да што дубље заболи! Ми се бавимо најкрупнијим злочином који нечовјек може да почини! Не злочином против човјечности, већ злочином против Светиње!!! Иако злочине по суштини, злочине по ништавилу не можемо компарирати нити градацијски ређати, можемо по њиховим посљедицама!!! Овај против Светиње Цркве је највећи, најдубљи, најбруталнији!!! Спрам њега је и Одговор!

Да се не заборави! Да се подсјетимо једног који је злочин против Светиње Човјека, Светиње Пјесништва!

Када је све већ само прича и причина прича, када је већ све само рекла-казала и када је такав однос „елите“ према егзактноме постао стандард научни, школски, просвјетни, политички, новинарски…општедруштвени, онда они који су креатори те причине стварности , кога једино могу да се боје?! Да се боје Бога јединога?! Наравно да не! Они се боје само онога који тако суверено влада Ријечју, Пјевањем и Приповиједањем. Они се, наравно, погађате, боје само Пјесника! Зато му је и забрањен улазак у ту њину причину причу! Да је случајно не раскупуса, да је не раскласа, да је не офулиндра, да је блудницу не отјера гдје јој је мјесто. Прије ће се отворити границе за трансконтиненталне смртоносне вирусе, него за Пјесника.

Он је онај којег протјерују из колијевке у мјесто рођења, па из мјеста рођења у колијевку! Онај Мудрац од чијег су се пророштва узалудно бранили и у очевини и у постојбини. Онај чије су Ријечи данима очекивали, а ноћима криомице ослушкивали, да би зором, у дневним новинама и вијестима ексклузивно оглашавали Његову „небитност“, „минорност“, „маленкост“ и „исподпросјечност“! Тај Пјесник је вјероватно најцитиранији „неталенат“, „небитник“ и „немоћник“ због којег треба покренути сва млохава министарства одбране, неправде и просвјетне самоукости као да ће какав крак злоћудне комете прећи преко наших глава, уколико Он ступи ногом на гробље својих праотаца.

Биће ипак да ствари стоје мало другачије. Изгледа да је ријеч о једном од најзначајнијих „битника“ и да је тај битник надишао вриједност, значај и домете једног књижевног и културног покрета, да је његов најзначајнији представник, да је носилац једне епохе, њен стожер! Испред Његових бина, трибине су увијек тијесне, али највише је Његових обожавалаца изван театра.

Они никада, наводно, нијесу крочили тамо гдје је Он испијао кукуту, али боље знају од самих свједока шта се збиља, уистину дешавало! Они су своје уши и очи као стикере лијепили по зидовима и плафонима хала и тргова гдје је Пјевао, а за то вријеме, као алиби, садили су лук. Њино игнорисање је као када би игнорисали заслуге Ваздуха, Воде и Ватре! Да Њега нема, они не би знали шта хоће, а шта неће! Они се рађају и егзистирају, антиегзистирају само у мржњи према Њему и у покушају ниподаштавања Њега. Њихово вјрујем и јесам је символ Великог инквизитора: „Само си нам још ти фалио!“

Највољенији и најчитанији, најслушанији и, најугледнији и најизгледнији српски Пјесник, дочекао је да види  плакат аутономаша, аутономаша у колијевци и у отаџбини, са поруком да иде кући!Па гдје је та Његова кућа? Ни тамо, ни овамо!Када би се питале „елите“, вјероватно би завршио као и Његов Oтац! Срећом, овог пута се пита Језик и Народ! Пјесник обитава у Језику и Народу! То је Његова Кућа! Ко пожели да Ријечи одвоји од Суштине, заискаће главу Пјесника!

Али имамо за џелате и једну утјешну вијест. За оне који одузимају туђи живот, али грчевито чувају свој. Који примитивно и имбецилно рачунају да ће одузимањем туђих, умножити свој: не бојте се!!! Отворите своје јадне границе! Границе свога смрада! Отворите ако смијете од својих сусједа са истока и са запада којима не смета живинарски смрад ваше животињске фарме. Пјесник вам више никада неће доћи! Он наставља да тражи Очев гроб који сте ви сакрили. Он наставља да трага и можда скита. И та потрага је Његов, ако ћемо право, једини гријех. А ја печалим, ја ћу вазда жалити над Узвишеном судбом Антигоне!

Ко сте ви онда и заправо? Не знам ко сте, али игре ваше знадем. Ваше афинитете и ваше апетите. Рецимо, ви никада нисте сити игре скривања гробова. Вампири су за вас господа! Вампири уклоне плочу и заврше посао. А ви, ви, прво, са посвешћеношћу ствараоца, са знојем страшног неимара, ви прво разградите хумку, разложите је до танчина, па онда узмете кости и ко пси луталице, пазите, не ко пси познате пасмине који су некада живјели у некој кући са неким људима, са неким псећим обзирима и неком псећом хуманошћу и културом, почнете да разносите кости. Гдје бутну, гдје ребро, гдје прст, гдје лобању….А онда, из прикрајка, облизујући се кесерите и наслађујете Дјететовом зову да пронађе Родитеља!!! Ко сте ви? Шта сте ви? Па још приче лајавице дотурате о лажним џелатима и кривим кривицама. Ко сте ви?!

Све што се пјеснику одузме, ускрати у збиљи, односно у овој накарадној уобразиљи, дарује му се стоструко у Поезији! Тако тирјани вазда губе битку са Љепотом, тако су они вазда у заостатку и жртви вазда гледају у леђа. Нису они мученици толико подмукли, колико су немоћни пред Битником! Они би можда пуцали и у чело, јуначки,само да је злочин брз и издржљив колико Поезија! Но, залазимо у метафизику коју баш не схватају они који ће ову деконструкцију једног злочина против Светиње Пјесника читати, читати сигурно, али криомице!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: